Izvor: Politika, 30.Apr.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Puna kuća Vasiljevića
Sa ćuvika u Velikom Šenju ne vidi se more, tek ponekad Kragujevac, kad se noću popale svetla u velikom gradu
Veliki Šenj kod Kragujevca – Jelena se udala i otišla, Jovica, Lazar, Bojan i Nemanja dele porcije „ko braća“, Jovana i Tamara su sa ocem Srđanom u zabranu, seku i iznose drva, mala Nevena se igra u dvorištu, majka Radmila kuva ručak i pere veš, a svekrva Draginja sedi na terasi, greje stare kosti na mladom prolećnom suncu i – nadgleda situaciju. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vasiljevići!
Do pre šest godina živeli su u staroj čatmari od blata i slame. Njih deset u dva sobička. U novoj zidanoj kući rodila se samo mala Nevena. Posle reportaže, holandska organizacija „Ker“ pomogla je Vasiljevićima da dobiju bezbedan krov nad glavom. Ima tome deset godina.
– Sad smo se raskomotili. Nije bilo lako izboriti se u staroj čatmari sa dve sobe. Ništa majka ne bi mogla da nije bilo mene. Ali rekla sam Srđanu, pravi decu. Ja sam imala samo njega jednoga. Fala bogu, sad ima ko da me gleda – priča baka Draginja, koja je prevalila šezdeset treću.
Braća su „srednji đaci“. Desetogodišnji Nemanja ide u školu u Velikom Šenju. Jovica (14), Lazar (13) i Bojan (12) moraju autobusom u susedne Lužnice. Tamo je osmogodišnja škola. Kući se vraćaju u dva po podne. Posle toga rade sa ocem. Prenose drva i gase kreč.
– Svi pomažemo ocu. Nemanja drži metar, on je najmanji. Drva tovarimo na prikolicu, u kanate. Imamo traktor „nemac“. Išli smo da prodajemo drva – u Kragujevac, u Kusadak, Selevac, Palanku... Samo je najstariji Jovica išao na Kopaonik, sa školom. Voleli bismo da vidimo more – „veze“ najpričljiviji Lazar.
Centar za socijalni rad u Kragujevcu pomaže Vasiljevićima sa 5.000 dinara mesečno. Izdržavaju se prodajom kreča i drva.
– Izgibe Srđan. I dan i noć. A šta može da se zaradi. Dok ugasimo kreč, izgorimo drva koliko košta sve što napravimo. Dobro je ako nam od ture ostane 50 evra. I drva su sezonski posao. Idu samo na leto i u jesen – veli Draginja.
Srđan (40) nije kod kuće. U susednom Kusatku seče drva. Pomažu mu ćerke, šesnaestogodišnja Tamara i godinu dana starija Jovana.
Radmila ima 38 godina. Majka je osmoro dece. Najmanja Nevena ima pet godina, a najstarija Jelena 19.
– Jelena se udala u Vlakči, sad ih ovde imam sedam. Čuli ste se malopre sa Srđanom, sa njim su Jovana i Tamara. Nevena je mala, a Jovica, Lazar, Bojan i Nemanja dele porcije, ko braća. Imamo tri hektara imanja, četiri ovce i živinu. Zeza nas voda. U Velikom Šenju nema gradske vode. Donosimo vodu sa bunara. Kad je suša, onda doteravamo sa izvora. Nije lako. Treba deci za knjige, užinu, obuću, odeću. Ne verujem da će neko u srednju školu. Treba za to para, a fali nam nameštaj, stolovi, stolice, ormari...
Svi mali Vasiljevići imaju jedan stari bicikl. Lazar je pričvrstio ručnu lampu na volanu, pa može i da svetli. Iza kuće je stari koš, ispred mala ljuljaška. Za Nevenu. Braća vole da igraju fudbal, a fudbalsko igralište je svaka livada.
– Ovde uvek pomalo pirka vetar. I čist je vazduh. Dobro je to. Za decu. Kakve ima, ova su zlatna. Sa ovog ćuvika se vidi Kragujevac. Noću, kad se popale svetla – tvrdi baka Draginja.
Brane Kartalović
[objavljeno: 01.05.2010]
.jpg)
