Izvor: Politika, 24.Dec.2009, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi let avionom u 50. godini
Hule Kajević ni pet godina od nesreće ne zna ko je dete koje je spasao kada se u nabujali Lim survao autobus pun bugarskih đaka
Od našeg specijalnog izveštača
Berlin – Bila je noć, negde oko 20 časova, 4. aprila 2004. godine. Padala je kiša kada je Hule Kajević, pedagog koji je u to vreme radio u osnovnoj školi u Brodarevu, primetio da se nešto neobično dešava – policijske patrole, užurbanost medicinskog osoblja iz obližnjeg doma zdravlja. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prvo je pomislio da se nešto događa na granici, a onda čuo da je autobus pun bugarskih dvanaestogodišnjaka sleteo u nabujali Lim. Ne razmišljajući, sa još dvojicom drugara, uleteo je u automobil i pridružio se onima čije će ime kasnije ući u istoriju veza Srbije i Bugarske.
– Kada smo stigli do obale, tamo je već bilo dvadesetak ljudi i počela je evakuacija. U jednom trenutku, dok smo vukli čamac, mislim da je treći put prelazio sa sredine Lima ka obali, odjednom nastaju vriska, jauci, panika. Čamac se prevrnuo, a noć je, devet sati, kiša pada, imamo samo osvetljenje od automobila. I danas kada se setim tih trenutaka ponovo se uznemirim – priča nam Kajević, koji kao jedan od zaslužnih građana u organizaciji kabineta potpredsednika vlade Božidara Đelića, prvi put putuje Evropskom unijom i to bez vize.
Ne zna koliko je u tom trenutku dece ponela matica, ali misli da ih je uz oca i sina koji su prevozili đake, bilo sedam, osam u čamcu.
– Sećam se samo da sam video kako matica odvlači dete ka suprotnoj, desnoj obali. Skinuo sam jaknu i ne razmišljajući skočio u taj veliki, nabujali Lim uz koji sam odrastao. U glavi mi je sve vreme bilo da je to moj sin, ovaj mlađi, što me je kasnije predložio za konkurs. Nekako sam smogao snage da dođem do deteta i tad sam prvi put shvatio onu narodnu „topljenik se i za penu hvata". Video sam neku granu, valjda topole koja se spustila do pola Lima i u tim poslednjim iscrpljujućim trenucima uspeo sam nekako da nas uz pomoć te grane dovučem do obale. Onda su dete drugi prihvatili i odvezli u bolnicu... – priča ovaj hrabri pedesetogodišnjak.
Znači bio je dečak?
– Ne znam da li je dečak ili devojčica. Bila je noć, deca su to, 12 godina. Dolazili su posle mnogi roditelji da zahvale, razne delegacije, predsednik Bugarske, predsednik skupštine Bugarske, ali nikada nisam saznao ko je dete koje sam spasao – odgovara Kajević.
Ovog pedagoga koji danas radi u Ekonomskoj školi u Prijepolju na konkurs „Evropa za sve" prijavio je mlađi sin, učenik osmog razreda. Kada je ocu rekao za konkurs, Hule je zavrteo glavom i izjavio da nema nikakve šanse pored osam miliona građana.
– Ja sam samo jedan od mnogih koji su učestvovali u ovom spasavanju, a osim toga, ima mnogo ljudi u Srbiji koji su zaslužniji nego ja. Ali sin mi je odgovorio da sam ja za njega najveći i evo me sada među 50 odabranih koji obilaze Brisel, Rim, Berlin i Pariz – kaže nam ovaj skromni čovek, inače nosilac zlatne plakete koja je, s ponosom dodaje, dodeljivana „još u velikoj Jugoslaviji".
Inicijativu da se hrabri spasioci ne zaborave pokrenuli su vladika Filaret, Crveni krst Prijepolja, predsednik opštine Prijepolje i škola u kojoj Kajević radi. Kaže da su kolege bile ponosne i da su svi komentarisali da su znali da je hrabar, ali da bi malo ko to uradio u tom trenutku.
Kajević je i među prvih 200 dobitnika novih crvenih, biometrijskih pasoša. Priča nam da je odrastao na Limu, da je bio sportista, bavio se boksom dok je studirao u Prištini i da je na jedino putovanje van granica Srbije otišao 1985. godine, kada je otišao u Nemačku da kupi automobil.
– Sada sam prvi put leteo avionom, nije me bilo strah, više interesantno, kao voz kada ide kroz tunel. Moram da kažem da smo svi u grupi komentarisali da je ovo putovanje u EU izuzetno iskustvo, što bi vi mladi rekli – vrh. Svuda su nam posvetili veliku pažnju, dočekuju kao da smo diplomatska delegacija. Bio bih mnogo uskraćen da nisam ovde. Eto, oni su meni vratili osmeh na licu, a nadam se da će sve ove lepe vesti koji stižu ovih dana vratiti osmeh i našoj omladini, jer oni treba da putuju, uče, vide sveta, ali da se posle vrate u Srbiju – kaže Kajević.
Sandra Gucijan
[objavljeno: 25/12/2009]
