Izvor: Politika, 02.Apr.2010, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prizren – krugovi uništenja i obnova
Crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu vekovima izložena stradanju
Prizren – „Zenica oka mog, gnezdo je lepote tvoje”, zapisuje na arapskom preko fresaka u Bogorodici Ljeviškoj neki nepoznati posetilac. Ovaj čovek se potrudio da slova budu pravilno urezana sa jasnim oblicima, da budu iznad prosečne ljudske visine kako bi bila lakše čitljiva i bliža plavoj boji, nalik nebu. Ništa on nije radio na brzinu: odabrao je stihove persijskog pesnika Hafiza i, verovatno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skupo platio nekog majstora filigrandžiju ili prizrenskog duboresca da ostvari njegov naum. Jednom rečju, želeo je da njegov grafit izgleda lepo, i nije mu, kao muslimanu, smetalo što je reč o slikama druge vere i što mora da trpi gunđanja kaluđera koji gledaju kako ovaj srednjovekovni huligan, nevaspitan i osion piše po likovima njihovih svetaca. Je li to radio zbog neke ljubavi pobegle među ove slike, zbog – kako se veruje – umetnosti ili svog porekla: Bog zna!
Onda je došao haos, crkva je pretvorena u džamiju, neke freske su potpuno obijene, a novi majstor je po onima što su ostale, oštrom alatkom, napravio hiljade rupa kako bi malter mogao da se primi.
Da ne bi izazivali turski bes i silu, a da bi, opet, sačuvali sećanje na svoju Bogorodicu Ljevišku Srbi Prizrenci su promenili ime svog hrama i nazvali ga Sveta Petka. Tako se pod drugim imenom moglo sačuvati sećanje, na svetinju i na ono što se ispod maltera krije.
Kad je, nekoliko vekova kasnije, džamija ponovo postala crkva, ispod naslaga je otkrivena galerija najlepših umetničkih radova ranog 14. veka, pojavila se svetlost na njima i žive boje s belim rupama.
„Kad sam bila u Ljeviškoj, stalno mi se činilo da unutra pada sneg, zbog tih belih tragova po freskama”, kaže Branka, bivši stanovnik ovog metohijskog grada. No, malo je koja crkva, njena lepota i značaj presudna u mentalitetu ljudi, gradskoj atmosferi – takav je slučaj i s Prizrenom. Njegovim opasnim momcima iz Potkaljaje, bili su važniji odnosi s drugim grupama, međusobne čarke, čaršijske priče, lokalni prestiž i devojke. Pred hramom su zastajali oni pobožniji, krstili se, promrljali kakvu molitvu i nestajali u orijentalnom lavirintu uskih uličica, birajući najkraći put do opštine, kafanskih terasa na obali Bistrice ili vladičanskog sedišta.
Ratni haos je prelomne 1999. godine ispred Ljeviške, radi zaštite hrama, doneo vojnike nemačkog Kfora, da bi nova stihija pogroma nastalog malo kasnije, 17. marta 2004., ove „zečeve sa Kosova” – kako nemačku vojnu silu opisuje list „Špigl” – nepovratno oduvala. Iz svojih bezbednih rupa „zečevi” su, opremljeni najmodernijim sredstvima za ratovanje, posmatrali kako u plamenu nestaje jedan grad, njegovo staračko, srpsko stanovništvo i Bogorodica Ljeviška. Organizovana grupa Albanaca u hram je unela veći broj automobilskih guma, bure nafte i sve što je moglo da gori vatra je progutala. Prirodne boje su stradale, majstorsko delo Astrape i Nikole prekrio je crni sloj, ovog puta, čađi.
„Šta se ovo dogodilo”, pitao sam dva dana kasnije, drskošću očajnika, lokalne Albance. „Mladi ljudi, nemaju šta da rade, moraju da kradu i pljačkaju!”, govorio je u kameru stariji gospodin.
Zvonik drevnog hrama kralja Milutina samo što se nije srušio; olovni krov odnesen i uništen; svi pomoćni objekti su ruinirani; Srpska pravoslavna crkva, Zavod za zaštitu spomenika Republike Srbije i Savet Evrope i međunarodna zajednica, hitnim radovima zaustavljaju dalje propadanje i spremaju se za rad na obnovi fresaka; Unesko Ljevišku stavlja na Listu svetske kulturne baštine. U ovom vaskršnjem postu, posle šest godina, administrator Raško-prizrenske eparhije vladika Atanasije i vikarni episkop Teodosije obavili su malo osvećenje hrama, služi se prva liturgija. „Proslavljamo praznik u izranjavanom hramu, nije mu prvi put, daj Bože da bude poslednji. Spoljna lepota ovoga hrama, a još više unutrašnja, vezuje nebo za zemlju”, govori vladika Atanasije.
U priprati služe vino iz Hercegovine, mirišu goranske pite, deca iz Štrpca se motaju oko vladike koji ih zadirkuje, prizrenski Srbi uzdržani, odviknuti od radosti, znaju da će, za koji sat, ostati sami.
Njima se sa Aljaske, iz belog sveta, vratio monah Mihailo, živi u centru grada, u hramu Svetog Đorđa. Srbi prizrenski u njemu su dobili ono što žele i što im nedostaje: prijatelja, sveštenika, mesto za preduge i bezbroj puta ponovljene životne priče, sina, unuka, kuvara, lekarskog pomoćnika, povratak poljuljane nade.
„Kad bi se vladika vratio, mnogo toga bi se menjalo. Ima gde da se vrati, i Srbi imaju gde da se vrate. Nekako mi se čini da mnogi naši hoće da zaborave Prizren”, kaže Spasa Andrejević iz Novaka. Zna svaku potrebu svojih 17 sugrađana i stiže da im pomogne.
Probna čišćenja fresaka Bogorodice Ljeviške pokazuju da je restauracija moguća, za naredni period najavljeni su veći radovi. Čuvenu kompoziciju Bogorodice sa Hristom, koju zbog kotarice u ruci zovu hraniteljkom Prizrena i svih gladnih, neki – ko zna koji majstor po redu – počeo je da vraća iz mraka i gareži.
Episkop lipljanski Teodosije obnovu doživljava kao obavezu.
„Naši sveti kraljevi su hramove podigli, a nama su dali u zaveštanje da ih čuvamo. Ne možemo ih sačuvati ako ne budemo prisutni; ako nas ne bude, ovo neće biti živi hramovi, već spomenici i muzeji. Zato sve mora da se čini da ovo postanu živi hramovi, mesta molitve gde ćemo služiti liturgiju i spasavati naše duše.”
Ponavlja se naizgled večiti krug razaranja i obnove: ciklusi svetla na koje izlazi ova reprezentativna umetnost i periodi mraka koji ih haotično pokrivaju govore o opštem porazu balkanskih sukoba. U njima ima premalo mesta za normalne ljude i za njihov odnos prema lepoti ili običnom životu. Zato se ovde i postavlja pitanje, hoće li i kada jedna porodica, na kraju dana, ispod smokve u dvorištu Ljeviške pričekati da se smiri letnja omorina, pa onda krenuti na obalu reke u pomešane mirise Orijenta i Mediterana.
Živojin Rakočević
[objavljeno: 03/04/2010]
.jpg)
