Izvor: Politika, 26.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijateljstva i druženja
Slike iz razgovora sa Vladimirom Dedijerom, Slobodanom Nešovićem i Predragom Milojevićem
U mome druženju, saradnji i iskrenom prijateljstvu sa saradnicima „Politike” koji su ostavili duboki trag ne samo u istoriji našeg lista nego i u povesti Srbije i Jugoslavije u prošlom veku, za mene naročiti značaj imaju Vladimir Dedijer i Slobodan Nešović.
Posle promocije neke knjige u Međunarodnom pres-centru Tanjuga 1989. godine, Dedijer se pozdravio i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << izljubio sa Nešovićem, bučno, pompezno.
Iz nekih razloga njih dvojica su dugi niz godina prekinuli komunikaciju, ali su počeli razgovor kao da su juče uživali u porciji obojici omiljenih ćevapčića u restoranu „Šumatovac”, gde smo otišli posle promocije.
„Sine Slobodane”, rekao je Dedijer Nešoviću, od koga je bio mlađi šest godina, „upoznaj mog Hercegovca, tvog imenjaka”.
Tako sam upoznao Slobodana Nešovića, koji je potom počeo da dolazi u najbliži komšiluk, u Dedijerov stan u Kopitarevoj gradini. Stalno neki dokumenti, papiri, fotografije, raspetljavanje zamršenih čvorova novije istorije Jugoslavije, Srbije i sveta.
Često bi došao i Mihailo Vitorović, predratni saradnik „Politike”, veliki i pouzdani prijatelj i Dedijerov i Nešovićev, informativni pouzdanik prvog reda.
Onda sam postao redovni gost u Nešovićevom domu u Šafarikovoj ulici, gde sam ubrzo upoznao i Predraga Milojevića. Njih dvojica su bili bliski prijatelji od 1928. godine.
Čitalac će lako razumeti da smo u tim razgovorima, pogotovo sa Nešovićem i Milojevićem, često leteli nekom vrstom vremeplova u kome je „Politika” jedna od fokusnih tačaka.
Za ovu godišnjicu biram tek nešto od tih svedočenja.
Vladislav Sl. Ribnikar, sin osnivača „Politike”, rođen je 1900. godine u Beogradu. U rodnom gradu je stekao osnovno obrazovanje, a onda nastavio škole u Parizu. Završio je studije arhitekture, a dugi boravak u Francuskoj učinio je svoje. Kad se vratio u Beograd morao je da uloži napor i obnovi znanje srpskog, da ovlada svim bogatstvom i suptilnostima našeg jezika.
Nominalno je bio šef „Politike”, ali je faktički glavni urednik bio dr Mihailo Gavrilović. Tek početkom 1930. Vladislav Sl. Ribnikar je zaista preuzeo uređivanje lista.
U Nešovićevom stanu u Šafarikovoj ulici slušao sam još jednog barda „Politike”, pristiglog tada (2001) iz Sankt Peterburga. Đorđe Lobačev, čuveni strip-autor i karikaturista „Politike” pre 1941. godine, govorio je i o tome kako je Vladislav Sl. Ribnikar prevodio imena junaka iz Diznijevih stripova i u „Politici” i njenom prvom čedu, „Politikinom zabavniku”. Ostala su imena Šilje, Paje, Gaje, Raje ili Vlaje do danas.
Posle oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine Ribnikar je obnovio Politiku. Iako pritisnut mnogim obavezama, kao arhitekta je osnovao i Urbanistički zavod Beograda, a neko vreme i upravljao radom te ustanove.
Svakako ga je i to podstaklo da projektuje novu, posleratnu zgradu Politike. Zamislio je njenu gradnju na Obilićevom vencu, na mestu na kome se danas nalazi javna garaža.
Na tom prostoru decenijama je zjapila ogromna rupa. Politika je u njoj pre 1941. skladištila papir potreban za štampanje našeg lista. Upravo na tom mestu trebalo je da se izvije nova zgrada Politike za koju je projekat uradio sam Ribnikar.
S ovim planom i urađenim nacrtima, on je upoznao i ondašnjeg direktora Frans presa. Videvši projekat, uvaženi kolega iz Francuske je rekao da bi to bila „najbolja novinska kuća za koju on zna”.
Preteće senke Drugog svetskog rata učinile su da se u drugoj polovini 1940. i prvih meseci 1941. godine, Politika snabde velikim količinama hartije. Uvezene iz Austrije, rolne papira su velikim brodovima prevezene na Savsko pristanište, a odatle prebačene do rupe na Obilićevom vencu.
Sada je trebalo na neki način zaštititi hartiju od snegova i kiša, pa se na posao bacio čika Diša Stevanović. Negde oko Užica pronašao je zanatlije koje su u rekordnom roku sašile kvalitetnu, ogromnu ciradu, hartija je bila osigurana.
Zadovoljstvo ljudi iz Politike nije trajalo dugo, jer je Hitler naredio bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine. Razorne bombe su pale na Narodnu biblioteku Srbije, na obližnje Politikino skladište papira, kao i na našu štampariju. Hiljade tona hartije bilo je zapaljeno, a desecima dana potom iz rupe vio se dim, garež je prekrivala i onako tužne prizore razorenog Beograda.
Što se tiče ideje o gradnji nove zgrade Politike ona je odlagana, a posle smrti Vladislava Sl. Ribnikara, ne samo da je bila zaboravljena, već je bez potrebe srušeno i zdanje Druge muške gimnazije u Makedonskoj ulici.
Na njenom mestu je izgrađen nefunkcionalni soliter, koji mnogi i danas nazivaju Politikinom, ni manje ni više nego „palatom”.
--------------------------------------------------------------------------
Saradnik, a ne novinar „Politike”
„Nikada nisam bio novinar ’Politike’ ali sam ceo život bio saradnik ’Politike’.”
Tako mi je na 90. rođendan Slobodana Nešovića, 7. septembra 1998. godine, rekao Predrag Milojević, koga sam priupitao zašto pravi tu razliku.
„Razlika je važna zato što je saradnik slobodan i nezavisan, jer bez takvih saradnika nema ni slobodne i nezavisne novine. A kada se kaže da je neko novinar nekog lista, onda to znači da je on u nečijoj vlasti i da je taj list takođe u nečijoj vlasti.”
„Zato smo se mi u ’Politici’ uvek držali tog zlatnog pravila da smo njeni saradnici”, objasnio mi je Predrag Milojević, a Slobodan Nešović je dobacio:„Džabe nam je danas, moj Predraže, borba za ove nijanse! Ko god nas pomene u javnosti, redovno napiše da smo ’najstariji novinari Politike’.”
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 27/01/2008.]
.jpg)
