Izvor: Politika, 25.Nov.2013, 15:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Počeli razgovori o uniji sa Crnom Gorom
Posle balkanskih ratova pokrenuti su razgovori o savezu Srbije i Crne Gore, koji su predviđali vojnu, diplomatsku, carinsku i finansijsku uniju. Mada su vođeni u tajnosti, „Politika” ih je nagovestila i dala obrise buduće (potencijalne) zajednice...
„Od jednog vrlo uglednog crnogorskog političara dobili smo ovaj interesantni predlog za zajednički rad između Srbije i Crne Gore. U njemu, može biti, ima tačaka koje za sada još ne mogu da zažive, ali pri tome svemu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << predlog je interesantan i vredan pažnje svih nas.” Ovaj uvodnik, objavljen na prvoj strani „Politike” pre tačno sto godina – 12. (po novom kalendaru 25) novembra 1913 – nagoveštavao je da se u odnosima između Srbije i Crne Gore tih dana nešto značajno dešavalo.
I zaista, u poznu jesen 1913. ne samo da je bilo završeno razgraničenje između Srbije i Crne Gore, koje posle okončanja balkanskih ratova nije teklo ni lako ni brzo (ugovor o razgraničenju potpisan je 30. oktobra), nego su pokrenuti i prvi razgovori o stvaranju unije dve države. Što je još interesantnije, inicijativa za njih nije potekla iz Srbije, nego iz Crne Gore, i to od ljudi iz okruženja kralja Nikole Petrovića. Šta je bio motiv za njihovo pokretanje?
– Crna Gora je u balkanskim ratovima imala značajne gubitke, a glavni cilj, osvajanje Skadra, nije bio ostvaren. S druge strane, Srbija je na bojnom polju imala više uspeha i znatno uvećala svoju teritoriju. Zato se u Crnoj Gori osećalo nezadovoljstvo, ali i želja za bližim odnosima i sklapanjem saveza sa Srbijom. Takve inicijative javile su se još dok je trajao Drugi balkanski rat, a svoju punu afirmaciju doživele su posle sklapanja Bukureštanskog mira, kada su dve države konačno dobile zajedničku granicu – naglašava istoričar Miloš Jagodić, profesor Istorije srpskog naroda u novom veku na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Važno je napomenuti, ističe naš sagovornik, da to nisu bili razgovori o ujedinjenju dve države, nego o sklapanju unije, koja bi u budućnosti, postepeno, dovela do vojnog, diplomatskog, ekonomskog, kulturnog i verskog ujedinjenja srpskog naroda. Obrisi i osnove te nove (potencijalne) zajednice mogli su se naslutiti i iz već citiranog „Politikinog” članka: „Srbija i Crna Gora imaju od sada zajednički da rade na velikoj zgradi ujedinjenja srpskog naroda. Sve patriotske snage srpskog naroda prionuće na posao koji nije lak, ali poslednji događaji pokazali su nam šta se sve može ujedinjenom snagom postići. Iako dve posebne države, sa dva nosioca suverene vlasti, Srbija i Crna Gora imaju da uspostavljaju i u spoljnim i unutrašnjim odnosima jednu duhovnu zajednicu, jednu celinu sa istim nacionalnim potrebama, sa istim tipom državne organizacije i odnosima prema inostranstvu.”
Međutim, ove razgovore opterećivale su nepovoljne međunarodne okolnosti, pre svega protivljenje Austrougarske, koja je bila spremna da pokrene vojnu akciju ukoliko bi do ujedinjenja došlo. Zbog toga, ali i bojazni da bi stalno insistiranje na ujedinjenju moglo da se tumači kao vid pritiska na Crnu Goru, Srbija ovim razgovorima pristupa oprezno. Ipak, već početkom 1914. razgovori su intenzivirani, i to uz posredovanje ruskog diplomate Hartviga. Glavni pregovarač s crnogorske strane bio je Lazar Mijušković, poslanik Crne Gore u Beogradu, a sa srbijanske Nikola Pašić. Konačno, 15. marta 1914. kralj Nikola Petrović uputio je pismo kralju Petru Karađorđeviću, u kome poziva na razgovore o ujedinjenju. U njemu se, pored ostalog, kaže: „Došlo je vreme da se dogovorimo o nezavisnosti država i dinastija, ali i o vojnoj, diplomatskoj i finansijskoj uniji.”
Šta je ovaj poziv, na koji je kralj Petar ubrzo pozitivno odgovorio, značio?
– Težilo se uniji dve nezavisne države, kojima bi i dalje vladale dve dinastije, ali čiji bi rezultat bilo stvaranje zajedničke vojne komande i spoljne politike, kao i uvođenje carinske, poštanske i finansijske unije i zajedničke valute. Posebna pažnja posvećena je obrazovnom, kulturnom i verskom jedinstvu, kao i jačanju saobraćajnih veza. Mada su obe strane ovim dogovorima pristupile oprezno, važno je napomenuti da je to ipak bio put ka postepenom ujedinjenju dve države, i to „evolutivnim putem”, po nemačkom modelu. Međutim, uskoro je počeo Prvi svetski rat, koji je prvo doveo do prekidanja razgovora, a potom čitavu stvar ubrzao i odveo u drugačijem smeru – ističe profesor Jagodić.
------------------------------------------------------------------------------
Pećka patrijaršija
Kolika je tada pažnja posvećivana uspostavljanju verskog i duhovnog jedinstva srpskog naroda, može se videti iz „Politikinog” članka o odnosima dve države, u kojem se kaže: „U vezi sa tim imala bi se odmah obnoviti i srpska patrijaršija u Peći. Patrijaršija u Karlovcima postala je beznačajna. Pećka patrijaršija bila bi od nedogledivih posledica po duhovnu zajednicu oslobođene i neoslobođene braće naše. To bi bila vrhovna uprava crkve Srbije i Crne Gore. Patrijarha bi birali sporazumno Srbija i Crna Gora.”
-----------------------------------------------------------------------------
Kad se braća svađaju i mire...
Ovih dana obeležava se još jedan značajan jubilej o kojem postoje različita mišljenja – 95 godina od održavanja čuvene Podgoričke skupštine, na kojoj je doneta odluka o ujedinjenju Crne Gore sa Srbijom. S tim u vezi, valja se kratko osvrnuti na istorijat srbijansko-crnogorskih odnosa u tom periodu.
Još u 19. veku, s otpočinjanjem konačne borbe za oslobođenje od turske vlasti, odnosno sa stvaranjem Srbije i Crne Gore, počeli su i razgovori o ujedinjenju, naglašava naš sagovornik. Tako je vladika Petar II Petrović Njegoš, koji je toj ideji bio iskreno privržen, voleo da kaže: „Kad se ujedinimo, ja ću u Peć (sedište duhovne vlasti), a knjaz Aleksandar (Karađorđević) u Prizren (sedište svetovne vlasti). Prvi i jedini ugovor koji je predviđao ujedinjenje (i to pod dinastijom Obrenović) potpisan je 1866, u vreme kneza Mihaila. Ipak, odnosi između Srbije i Crne Gore u 19. i početkom 20. veka bili su daleko od idealnih, i to pre svega zbog dinastičkih surevnjivosti i sukoba, pa se tada govorilo – jedan narod, a tri dinastije.
– Tačno je da su zbog dinastičkih sukoba i ličnih sujeta odnosi između dve države često bili veoma zategnuti. Ipak, uvek kada su nacionalni interesi bili ugroženi – 1876, 1896, 1908, 1912. godine... razlike su ostavljane po strani i dolazilo je do saradnje i zajedničkih akcija. To govori da je, uprkos svemu, kod naroda, ali i nosilaca vlasti u Srbiji i Crnoj Gori, tada postojala svest o zajedničkom poreklu i potrebi nacionalnog jedinstva srpskog naroda – naglašava Miloš Jagodić.
Jovan Gajić
objavljeno: 25.11.2013.
