Izvor: Danas, 09.Feb.2015, 11:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pažljivo sa Saudijskom Arabijom
Kao što je slučaj sa svim političkim sukcesijama i ona u Saudijskoj Arabiji je bila neizbežna. Mada, nije bilo neizbežno da smrt kralja Abdulaha - te stupanje na presto krunisanog princa Salmana - nastupi u vreme najveće nestabilnosti u regionu, koji je već pogođen onom vrstom promene koju dinastija Saud od svih najmanje odobrava.
Razmotrimo aktuelna bezbednosna predviđanja za Saudijsku Arabiju. Dvanaest godina nestabilnosti u susednom Iraku počele su da uzimaju danak >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u kraljevstvu. Iako su izvori saudijske ogorčenosti prema SAD brojni - podrška Izraelu, pregovori sa Iranom, pritisak na ljudska prava - nijedan nije važniji od američke invazije na Irak 2003.
Kako Saudijci kažu, SAD su stvorile prvu državu pod rukovodstvom šiita, a time i trajni bezbednosni košmar - direktno na njihovoj severnoj granici. Šta god da se na kraju dogodi u iračkim zapadnim i severnim regionima, od kojih je veći deo sada pod kontrolom sunitske Islamske države, južni i istočni Irak će ostati šiitski. Stoga, tamošnji uspeh šiita - što je, budimo sigurni, relativni koncept - rizikuje da inspiriše šiite u drugim krajevima da se mobilišu politički, uključujući i šiitski većinsku Istočnu provinciju Saudijske Arabije, gde je koncentrisan veći deo naftnog bogatstva zemlje.
Zatim, tu je Islamska država i njeni napori da uspostavi kalifat - cilj koji ne samo da podrazumeva vraćanje arapskog sveta u sedmi vek, već i smrtonosni nišan na mnogim regionalnim modernim granicama. Linija Sajks-Piko, koja je tajno dogovorena između vlada Velike Britanije i Francuske 1916, sada je u svojoj 99. godini i ostaje granica Sirije i Iraka.
Stvaranje kalifata u Siriji i Iraku je verovatno najmanje istorijski cilj Islamske države. Po svemu sudeći, jedan od konačnih ciljeva grupe jeste preuzimanje svetih gradova Meke i Medine. To može biti neostvarljiv i čak opasan cilj, ali takvi maksimalistički zahtevi jedva da ublažavaju zabrinutost Saudijske Arabije u vezi sa Islamskom državom.
U međuvremenu, na južnoj granici kraljevstva, saudijski lideri se sada suočavaju sa veoma opasnom i neizvesnom situacijom u Jemenu, najslabijoj državi regiona, gde elementi Al Kaide i dalje privlače pažnju međunarodne zajednice. Jemenske vladajuće strukture najtačnije opisuju kao plemenska partnerstva i saveze, s minimalnim konsenzusom koji drži zemlju zajedno. Nakon što su Huti, pobunjenici sa severa, koji sada okupiraju prestonicu Sanu, zbacili vladu predsednika Abd Rabu Mansur Hadija konsenzus je propao.
Hute i njihovog lidera Abdul Malik al Hutija u zapadnim medijima često opisuju kao grupu koju podržava Iran, što je posredan opis politički najupečatljivije karakteristike Huta, a to je njihova privrženost zajdizmu, branši šiitskog islama. Huti su se zapravo prethodno priključili sunitskim plemenima na jugu zemlje da bi pomogli buđenju Arapskog proleća u Jemenu (čudan i ne naročito precizan opis pobune koja je dovela do pada režima predsednika Ali Abdulah Saleha 2011.)
Ali, iako je nastojanje Huta da konsoliduju političku kontrolu daleko složenije nego što sektaške priče ukazuju, za Saudijce to predstavlja još jednu zastrašujuću pojavu šiitske moći na njihovoj granici. Položaj Jemena duž kritičnih pomorskih linija u Zalivu Aden čini zemlju strateškim prioritetom za sve, a naročito za Saudijce.
Pitanje koje se sada postavlja je da li novo rukovodstvo Saudijske Arabije može da se izbori sa svim gorućim izazovima u svom najbližem susedstvu. Iako će institucionalne strukture Saudijske Arabije zasigurno zadržati znatan kontinuitet, neki bi opisali ovu očiglednu stabilnost kao stagnaciju.
S obzirom na to da se Amerikanci raspravljaju u vezi sa odnosom njihove zemlje sa Saudijskom Arabijom, sada nije vreme da se razmišlja kako da se on koriguje ili da se na drugi način vrše pritisci da nastupi „promena“ u kraljevstvu, ma koliko to možda bilo potrebno. Vreme je da SAD blisko sarađuju sa Saudijcima, da paze šta od njih traže i da budu sigurni da njihova politika prema njima ne opterećuje strateška strujanja regiona.
Posebno je važno to što dok Saudijci Iran smatraju glavnim izvorom regionalne krize, SAD su angažovane u najosetljivijim pregovorima sa Irancima od Islamske revolucije 1979.
Administracija predsednika SAD Baraka Obame je u pravu što je zauzdavanje nuklearnih ambicija Irana učinila visokim prioritetom. Ali taj napor mora da prati stavljanje sličnog akcenta na držanje Saudijaca u blizini, kako je i ukazala nedavna poseta Obame (u koju je mudro uključio veliki broj republikanaca) kralju Salmanu. Inače, poraz Islamske države, još jedan prikladno veliki cilj SAD, iziskuje ogromne doze diplomatije sa Saudijcima.
Ta diplomatija mora da bude pažljivo vođena i traži postavljanje realnih ciljeva. Svaki drugi pristup će samo produbiti previranje u regionu.
Autor je bivši pomoćnik državnog sekretara SAD za istočnu Aziju. Sada je dekan na Fakultetu za međunarodne studije Korbel na Univerzitetu Denver
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
