Izvor: Politika, 07.Apr.2015, 08:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otmena grofica Politika
Čuveni hrvatski novinar seća se kako je usred Zagreba pronašao originalni istorijski primerak našeg lista, na 24 strane, s datumom početka napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju
Katkad se pred prijateljima podičim time što sam u izabranom, uskom krugu novinara iz hrvatskih redakcija koji radili u „Politici”. Među lučonošama, od kojih se još jedino moja sićušnost nije preselila u večna lovišta, kroničari ponajpre izdvoje dvojac nenatkriljivih slavnih karikaturista: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ličanina Pjera Križanića i Zagrepčanina Ivu Kušanića. A od onih koji su, posle Drugog svetskog rata, na duže ili kraće vreme, sleteli u najdugovečniju balkansku izdavačku kuću, steg su poneli Miloš Mimica, Đuka Julius, Frane Barbieri i Joža Vlahović. Pored kultnih idola Đuke i Frane, koji su svetskim stilom vodili „Ekspres” i NIN, u njihovim najzvezdanijim trenucima, još je samo mome majušnom ja bilo povereno da kao odgovorni urednik kormilari magazinom „Intervju”. Proživio sam lepe, ali i krizne čase, no posrtaje valja zaboraviti i nije ih pristojno vešati pred vrata otmene grofice „Politike”.
Tek, izvući ću iz pameti prijatni detalj dok sam se, uz Zorana Popovića i pokojnoga veseljaka Slobodana Moču Momčilovića, obreo u timu koji je izveštavao za „Politikine” listove („Politika”, „Ekspres” i „Tempo”) s Olimpijskih igara u Južnoj Koreji 1988. Povrh pohvala najviših čelnika iz „Politikinog” doma, više su nam, iskreno, godile čestitke, priznanja i tapšanja kolega iz svekolikih medija s tla ondašnje Jugoslavije. Da smo prvorazredno obavili posao živim i pitkim pričama, začinjenim ekskluzivnim novostima, a kojih se, niko osim nas, nije domogao.
Ovo kratko svedočenje zaokružujem krajem 1988, kad sam napustio višespratnicu „Politike” u Makedonskoj ulici i vratio se u Zagreb. Posle mene, u nju je iz Hrvatske stiglo niz valjanih pera, predvođenih Lazanskim, Baljkasom i Kovačevićem, ali zapise o njihovom liku i delu ostavljam na brigu budućim letopiscima...
U Zagrebu, u nedeljno pre podne, rado svratim na Britanski trg. Otkad je domišljati gradonačelnik Milan Bandić vidovito namirisao da betonsku ravan – koja je, od ponedeljka do subote, jedna od nekoliko „trbuha grada” i gde se deo življa hrvatske metropole snabdeva voćem, povrćem, mesom, ribom, hlebom, testeninama, cvećem i ostalim namirnicama – sedmoga, najneradnijeg, dana, pretvori u velesajam starina. „Britanac” je očas postao nezaobilazno svratište purgerskoga naroda i putnika namernika. Još od jedanaest sati, zaposednuta je svaka stolica u desetak nanizanih kafića, nalik dugoj kompoziciji transsibirske železnice, a nestrpljivi stajači koji vapiju da sedećiispiju espreso ili svoje piće za okrepu, poput kobaca u potrazi za plenom, budno vrebaju kad će neko najzad ustati i osloboditi um željeno mesto. A nasuprot kafića petored štandova, gusto nabijenih jedan uz drugog, kao u konzervi sardina, i na koje neloliko stotina prodavaca, mahom sredovečnih ili starijih uzrasta, podastire svekoliku lepezu otmene ponude. Pritisnuta nemaštinom, većina je, teška srca i trpkoga osećaja, otrgnula iz porodičnih uspomena: umetnička platna, kipove, fotografije i razglednice prevučene žućkastom i posivelom patinom, pa noćne svetiljke izrađene pre vek i duže, zlatni, srebrni, platinasti i dijamantski nakit, dragulje, tabakere, plemićke grbove, ogrlice, zlatnike, kristal, porcelan, odličja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Nezavisne Države Hrvatske i Demokratske Federativne Jugoslavije, astraganske bunde, lornjone rostfraj pribore za jelo, turske džezve i ibrike od srebra, bocu crnoga porto vina – berba 1919, čipke iz Madeire, jantare, dugmiće za košulje, persijske tepihe, cilindre, šašave lola šeširiće iz ludih dvadesetih godina bel epoka, rukavice od krzna bele lisice, fudbalski dres s Olimpijskih igara 1920. u Antverpenu, knjige, novine i časopise iz prohujalih era, plastične ploče na 78 obrtaja i gramofone za navijanje s golemom ušatom trubom, ukrašenim crtežom psa koji verno sluša glas svoga gospodara (His master’s voice), tetefone s kojih su se javljali Bel, Erikson i Tesla, novčanice dok je harala najviša hiperinflacija na svetu: u Nemačkoj 1922, kad je jaje koštalo 80 milijardi maraka, i za vladavine Slobodana Miloševića, kad je bila puštena u promet novčanica od vrtoglavih 500 milijardi dinara...
Pijaca na Britanskom trgu u Zagrebu
Ma bio bi mi potreban ceo ovaj broj samo da nanižem kako na nedeljnoj rasprodaji starina, koja okupi, štono kaže rijeć, „cijeli Zagreb” – nema čega nema. „Britanac” je spojio imućne tajkune i lumpenproletere koji mukotrpno krpe kraj s krajem, vremešni, ali i sve više mladi svet, poznate i nepoznate likove, uspešne i posrnule, omražene i voljene...
Gurajući se s uzmuvanom masom i stežući ispod kaputa torbicu s novčanikom – jer tu i dugoprstići drpnu za sebe komadić plena – kao bolesni knjiški i novinski manijak, prebiram po papirima koji su pregrmeli bure i oluje. Znanci poganijega jezika gdekad me upozore kako se ovde, zbog moje duboke starosti, ne bih smeo predugo motati, eda i mene ne bi izložili kao antikvitet.
I u ovlašnom listanju, već me je otprve prenulo iznenađenje koje nisam očekivao. Pod prstima mi je doista izuzetno retki izdanak „Politike”. Datum ispod zaglavlja istorijski: Beograd, nedelja 6. april 1941. Broj 11797 – Godina XXXVIII. Primerak 1 din. Telefoni: Uredništvo: 25-010, 29-205 i 29-202. Administracija: 25-007 i 29-201. Pretplata za jedan mesec Za našu zemlju i Bugarsku 44, za strane zemlje 70 din. za Englesku, Ameriku i Australiju 92 din. Rukopisi se ne vraćaju. Politika Poenkareova 31 Pošt. fah 39. S desne strane tradicionalni okvir o dinastiji utemeljitelja: Vladislav Ribnikar, osnivač, rez. kapetan, poginuo 1. septembra 1914.; Darko Ribnikar, urednik, rez. kapetan, poginuo 31. avgusta 1914.; dr Slobodan Ribnikar, direktor, rez. potpukovnik, umro 24. septembra 1924.; Direktor: Vladislav Sl. Ribnikar. Urednici: Miomir Milenović i Jovan Tanović.
Ne znam u koliko je primeraka bilo otisnuto to izdanje „Politike”, a u koliko ih je bilo prodato, posebno u prestonici, na koju su, dok je većina Beograđana još snivala, izjutra, u 6.30, bombarderi nemačkog Luftvafea u prvome naletu prosuli ubitačne tone eksploziva, i koje su, potom u još nekoliko nastavaka, usmrtile hiljade ljudi i stravično razorile nebrojene domove i građevine. Broj koji sam iskopao na zagrebačkom buvljaku nije bio iz prvog izdanja, koje se uveče vozovima razašiljalo u ostale delove kraljevine. Utoliko mi je čuđenje bilo veće dok sam se pitao: kako se, zaboga, jutarnje, beogradsko izdanje obrelo u Zagrebu? Nedokučivi su tragovi koji bi me doveli do odgovora. I zato, umesto da uzaludno tarem glavu razmišljajući: šta i kako – detaljno sam pregledao sve 24 stranice, od kojih je trećina, onih osam poslednjih, bila prepunjena oglasima (a koje računovodstvo nikad nije stiglo unovčiti).
Spoznao sam, kako samo dan ranije, nikome, pa ni najvišim čelnicima monarhije, nije palo na kraj pameti da će suludi firer Adolf Hitler naložiti razaranje Jugoslavije. Uostalom, zar predsednik vlade, general Dušan Simović, nije najavio da će 6. aprila venčati kćerku, a da je maloletni suveren, Petar Drugi, po kazivanju njegovih ordonansa – dok je Beograd bio zasut bombama i apokaliptično sablasno goreo – krepko spavao, da im je trebalo vremena dok ga nisu rasanili.
Toga nedeljnog aprilskog dana, pre 74 proleća,sve se srušilo da više nikada ne bude kao što je dotle bilo.
Rat je ušao na velika vrata u „Politikino” dvorište. Ovo je bio njen poslednji broj 1941. godine. Ponovno se pojavila posle tri i po godine, koncem oktobra 1944.
Pero Zlatar
(Sutra: O nacistima, Holuvudu i ostareloj Koštani)
objavljeno: 07.04.2015.
