Izvor: Blic, 11.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Očevo pismo natopile suzama
Očevo pismo natopile suzama
Celo jučerašnje pre podne, sa mnogo uzbuđenja, posluženjem na svečano uređenoj trpezi u čijem je centru stajala 25 godina stara viljamovka iz Kartuzijanskog manastira u Sloveniji, dve sestre su čekale pismo koje je njihov otac Vojislav Dželetović poslao iz nemačkog logora svojoj ženi Bosanki. Nežno pismo zabrinutosti što nema nikakvih vesti o porodici putovalo je više od 63 godine i, preko Kragujevca, stiglo juče u 14.30 sati u Beograd.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Sestre Gordana Stojaković i Mara Nešić, sedamdesotogodišnjakinje, čule su preksinoć na televizijskim vestima čudnu priču o tome kako ih aktivisti nemačke nevladine organizacije 'Janun' i njihove kolege iz kragujevačke 'Ideje' i Spomen-parka 'Kragujevački oktobar' traže da bi im uručili pismo koje im je otac poslao 26. juna 1942. godine. Dirnute do suza odmah su se javile.
Kada su novinari stigli na njihovu beogradsku adresu na Vračaru, u Ulicu Sime Igumanova 14, oko njih su bili već razastrte stare porodične slike_arhiva od pre Drugog svetskog rata pa sve do pre pet godina, kada je njihova majka Bosanka, kojoj je pismo bilo upućeno, umrla.
- Pet dana smo vas tražili. Velika mi je čast i zadovoljstvo što sada mogu da vam uručim ovo pismo koje je dugo putovalo. Veoma mi je žao što vaša mama nije tu da ga primi, jer je na nju adresirano. Ovo pismo stiglo je zahvaljujući našim prijateljima iz nemačke nevladine organizacije 'Junan' koji žele da isprave greške svojih roditelja - rekla je Milena Luković, počasni 'poštonoša' iz kragujevačke nevladine organizacije 'Ideja'.
Suze, reči zahvalnosti zbog nesvakidašnjeg gesta i pomalo razočarenje što ljudi iz Nemačke koji su pismo pronašli i doneli nisu sada u njihovom stanu pokrenulo se iz dve sestre. Čudo sa pismom ih je koji časak ranije potaklo i na ideju da će možda naći i nepoznatog brata, za koga sumnjaju da ga u Nemačkoj imaju. Tako su neverovatna i velika bila očekivanja, zbog nikad nedorečenih priča o logorskim danima zarobljeništva njihovog oca.
- Naš otac je bio mobilisan i odmah zarobljen u Sarajevu 16. aprila 1941. godine. Iz nemačkog logora Hartmansdorf vratio se 26. jula 1945. godine u furgonima kojima dopremani su oslobođeni zarobljenici. Majka je sa nama dvema rat provela u Kragujevcu, kod našeg dede i tetke, i zato je pismo adresirano na kragujevačku adresu, iako nas je otac odmah posle rata poveo u Kikindu pa u Novi Sad i Zrenjanin, a u Beograd smo se doselili 1968. godine, baš u ovaj stan gde sada živim sa mužem - priča za 'Blic' Gordana Stojaković.
Vojislav Dželetović je zarobljeništvo proveo radeći u logorskoj bolnici i uspeo je da tokom rata, verovatno te iste 1942. godine, stupi u kontakt sa svojom porodicom. Njegova žena Bosanka dugo je čuvala veliku prepisku sa mužem. Vojislav je bio ekonomista po struci, a ceo život proveo je u raznim bolnicama, radeći kao ekonom. Penzionisan je u bolnici 'Dragiša Mišović'. Njegova žena Bosanka bila je domaćica koja je uvek žudela da postane slikarka. Slikanjem se, ipak, bavila samo amaterski i vračarski stan u koji je pismo stiglo ceo je ukrašen njenim delima. Tamara Spaić
