Izvor: Politika, 14.Nov.2015, 10:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oboleli od žutice tipa Ce sami plaćaju testove
Nestašica traje već godinu i po dana, pa su infektolozi prinuđeni da pacijente leče mimo evropskih protokola čiji smo potpisnici. – Testiranje je nužno pre započinjanja lečenja, u toku terapije i neposredno po završetku
Od žutice tipa Be, hroničnog zapaljenja jetre izazvanog virusom, u Srbiji, prema proceni lekara, u svakom trenutku boluje od dva do sedam odsto stanovništva. Dobra vest je da za ovo oboljenje ima svih potrebnih lekova, a čak postoji i vakcina koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nas štiti od ovog opasnog virusa. U našoj zemlji vakcinu protiv hepatitisa Be dobija svako novorođenče, ali se obavezno vakcinišu i tinejdžeri u sedmom razredu, čime dobijaju doživotnu zaštitu. Seksualni kontakt je najčešći način prenošenja ovog virusa, ali se bolest može dobiti i preko inficiranih igala, ali i kod stomatologa, pedikira, manikira i u salonima za tetovažu.
Sasvim druga priča je sa hroničnim zapaljenjem jetre, izazvanim virusom Ce: preventivna vakcina ne postoji, a već duže ni u jednom kliničkom centru u Srbiji ne sprovodi se odgovarajuće lečenje.
Prof. dr Dragan Delić, infektolog iz Klinike za infektivne i tropske bolesti Kliničkog centra Srbije u Beogradu, priznaje da svoje pacijente već mesecima ne leči po protokolima evropske konferencije za lečenje obolelih od hepatitisa Ce, koje je Srbija prihvatila.
– Na klinici nemamo testove kojima se utvrđuje efikasnost terapije kod obolelih od hepatitisa Ce. Nije bolje ni u drugim zdravstvenim ustanovama– kaže za „Politiku” dr Delić.
U Srbiji jedan procenat stanovnika ima hepatitis C, podmuklu bolest koja dugo protiče bez simptoma i otkiva se slučajno, na primer, prilikom dobrovoljnog davanja krvi. Ako se bolest ne leči, naš sagovornik kaže da kod 20 odsto obolelihdovodi do ciroze jetre, koja može da preraste u smrtonosni karcinom. Zato je veoma važno na početku lečenja odrediti koncentraciju virusa Ce u krvi, za šta je potreban takozvani „pi si ar” test, koji državne laboratorije nemaju.
Dr Delić objašnjava da je problem nastao zbog toga što klinički centri neredovno kupuju materijal potreban da se u laboratoriji urade ovi testovi, kako za obolelog na početku lečenja, tako i tokom terapije. Kad pacijenti dobiju skupu kombinovanu terapiju, u četvrtoj, 12. i 24. nedelji lečenja, potrebno je pratiti koncentraciju virusa u krvi. Na osnovu toga, lekar utvrđuje da li je terapija efikasna. Ako nije, ona se prekida. Ako nije dovoljno efikasna, lekar određuje da se terapija produži. Ukoliko je izuzetno efikasna, terapija može da se skrati. Od toga zavisi da li će lečenje trajati 48 nedelja (gotovo godinu dana) ili samo 24 nedelje.
– Nikome terapija nije uskraćena, ali ove bolesnike, slikovito rečeno, lečim „u mraku”. U ovom trenutku na klinici nemamo ni jedan jedini test. Krv od pacijenata, uzeta za analizu, stoji u frižiderima i kada testovibudu nabavljeni biće urađena analiza. Do tada, ostaje mi samo da nastavim da pacijentu dajem terapiju, iako to možda više nije neophodno – kaže dr Delić.
Zašto je bitno da terapija ne traje duže nego što je neophodno, objašnjava Uroš Rajaković, sekretar udruženja „Kronos”, koje okuplja obolele od hepatitisa Ce i ima oko 500 članova.
– Terapija je veoma iscrpljujuća: za najčešći genotip virusa hepatitisa Ce tokom 48 sedmica jednom nedeljno se prima injekcija. Terapiju prate nesanica, umor, samoubilačke ideje, nedostatak koncentracije... Pri tome ne znamo da li je terapija uopšte efikasna i da li se može njeno trajanje skratiti. Neko može da nastavi sa studiranjem ili poslom, neko ne može – kaže za „Politiku” Rajaković.
Kako ističe, nestašica „pi si ar” testova traje već godinu i po dana, pa mnogi od obolelih koji su u mogućnosti analizu obave u privatnim laboratorijama. Analiza košta oko 16.000 dinara, a potrebno je da se ponovi najmanje tri puta tokom i jednom po završetku lečenja.
Kako je „Politici” rečeno u Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, pacijenti nemaju mogućnost da preko RFZO-a refundiraju ove troškove, jer je nabavka „pi si ar” testova u nadležnosti zdravstvenih ustanova, koje su bile obavezne da planiraju i sprovedu njihovu nabavku. Kako naglašavaju, za ovu godinu obezbedili su dovoljnu količinu testova za uvođenje pacijenata u terapiju. Problem je što infektolozi moraju da proveravaju efikasnost terapije, a za to im je potrebna dodatna količina testova. I za te svrhe je, tvrde u RFZO-u, novac obezbeđen, ali su ga klinički centri utrošili za nabavku medicinskog materijala i potrepština za koje su procenili da su im u datom trenutku potrebniji.
Ipak ima nagoveštaja da će se ovo „vrzino kolo” uskoro razmrsiti – tako su barem nadležni obećali pacijentima.
Zdravstvene ustanove će same, preko tendera,nabavljati dovoljan broj testova, a ne da čekaju da ih dobiju u vidu donacija od farmaceutske kompanije, kakva je pogrešna praksa vladala do sada.
