Izvor: Glas javnosti, 02.Nov.2009, 01:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Noćne more
Ako ne sanjate ništa, blago vama. Život bez snova, to je moj san. Borim se protiv noćnih mora zapisujući ih, a more me muče i kad ih zapišem. Tako mi je, izgleda, pisano. To se ne događa samo meni, ali srećni ljudi, čim svane, zaboravljaljju noćne more i žive kao da se ništa ne događa. I ja sam to probao. Ne umem.
Evo ih opet.
Skidaju jorgan sa mene, bude me, zahtevaju da otkrijem gde krijem svoje mišljenje. Traže moje mišljenje pod krevetom, u ormanima, i u >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << frižideru. Listaju moje knjige, vade iz njih misli koje su im sumnjive. Podvlače ih flomasterom. Keserim se, znam da sanjam, ali ne mogu da se probudim. Biju me. Boli i u snu. Kukuričeš, veli najstariji, u osumnjičenim novinama. Priznajem da mislim ono što pišem, to je moj zanat. Kenjaš, kaže jedan, kad bi svi pisali ono što misle, ljudi bi se klali po ulicama.
Jedan me bije, drugi me hladi kineskom lepezom, treći traži da priznam da sam kriv, teško im pada da me biju dok vrištim da sam nevin. Bolje je, kaže, najstariji da izudaramo sto nevinih nego da jedan krivac ostane bez batina. Smejem se. U knjigama piše drugačije, kažem. A ti ne čitaj knjige, savetuju mi uz bubotke. Za koga radite, pitam. Za sebe, budalo. Takav je život. U Srbiji svi rade ili za sebe ili protiv sebe. Srbija nije takva, branim Srbiju. Biju me, znamo mi takve kao što si ti, brane otadžbinu kad je niko ne napada, a napadaju je kad je niko ne brani. Mislim drugačije nego vi, kažem. Zato te i bijemo, budalo, kaže najmlađi.
Budim se, a njih nigde nema, čim se probudim oni zbrišu. Takav im je zanat, u mraku su moćni, svetlo ih rasteruje. Zaspao sam gledajući „Farmu“, a oni koriste priliku, evo ih opet. Gde si danas bio? Ne sećam se, kažem. Lažeš. Ne lažem. Pljus, pljas, pljis! Bio sam na Sajmu knjiga, potpisivao sam svoj roman. Vidi ti romantičara, kaže onaj sa kineskom lepezom, daje lepezu onom što me je tukao, sad me on mlati, a onaj drugi hladi lepezom. Većina čitalaca nema ni za hleb, a vi im prodajete romane i bajke, kaže najstariji. Pišeš romane, radiš za osumnjičene novine, a praviš se da si nevin, kažu. Priznaj nešto, pa da idemo, predlažu. Iznerviran sam, izaberite mi krivicu, kažem. Ne glumi nevinašce, kažu mi posle tri šamara. Donose flašu i nude mi da popijemo po čašicu francuskog i mog konjaka, ljudi smo, dogovorićemo se. Piju konjak, a meni donose rakiju. Ti si za brlju, zabrljao si, kažu.
Uplašen sam. Ne znam kakvi su kad popiju. Kad, vidi vraga, piće ih je raznežilo. Misliš da je nama lako, pitaju. Bijemo te i kad mislimo isto trudeći se da dokažemo da mislimo različito. Pišeš za osumnjičene novine, razgovaraš telefonom sa osumnjičenim ljudima. Razgovaram telefonom samo s prijateljima, kažem ogorčeno. To ti i kažemo, budalo, društvo osumnjičenih ponaša se kao da je van svake sumnje, vi u razgovoru, trezni i pri piću, u novinama i knjigama, branite osumnjičenog Radovana Karadžića, pišete sve i svašta u osumnjičenim novinama, danju ste krivi, a noću bi da budete nevini! Zašto ne pišeš za novine koje su van svake sumnje, pita me najmlađi radoznalo. Krstim se. Novine koje su van svake sumnje ne štampaju ono što pišu osumnjičeni, kažem. Mnogo brbljaš, kažu. Zbriši od Raje i Kurira, kloni se Kačketa i Glasa javnosti, piši kao što ne misliš, smiri se. Ne umem, kažem. E, kad je tako, naše ti suze ne pomogoše, kaže najstariji.
Budi me mobilni, petao kom sam naručio buđenje. Idem na Sajam da se sretnem sa čitaocima. I znam, raspitivaću se šta je sa Rajom, ima li Kačke šanse da bude pušten na slobodu, i obradovaću se ako se javi Radovan.
Ne pokušavam da se promenim. Ne umem.
