Izvor: Danas, 18.Feb.2015, 00:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprijatelj za poneti
Pričao mi je svojevremeno jedan kolega da je radio intervju sa Slobodanom Miloševićem, kada ovaj još nije bio, što bi moja prababa Milunka rekla, „ono u šta se premetnuo“. Tada je bio direktor Beobanke i partijski funkcioner, ne sećam se više gde, valjda u beogradskom odboru Saveza komunista Srbije. Ako je tako nešto postojalo.
I priča tako Sloba da se na nekakvom protestu sindikata skupilo par hiljada stranih plaćenika i da je svaki dobio „po sto marke“ da viče >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << protiv vlade i države. Novinar mu kaže da je i on bio među njima, ali da nije dobio nikakve pare. Na to je dobio razoružavajući odgovor - Možda vi niste dobili 100 maraka, ali ostali jesu!
Tako je i predsednik Nikolić, sasvim prigodno za državni praznik Sretenje, poručio da Srbija danas „nema neprijatelje“. Lepo. Međutim, pre toga je sledila jedna otrovna poruka povodom slučaja generala Dikovića, sasvim prigodno državotvorna, na račun tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, da „malo razmisli šta on to kopa po Srbiji“?! Dakle, pošto smo se spoljnog neprijatelja rešili, sad ide istraga unutrašnjih neprijatelja?! A tu se već bolje snalazimo. Pogledajte samo blago histerične napade vlasti na nevladine organizacije (slučajevi Diković i Vulin), pa onda napadi na nezavisne institucije - ombudsmana, ali i preko podobnih medija proteklih godina na poverenicu za ravnopravnost, poverenika za informacije od javnog značaja...
Šta hoću da kažem. Stalna proizvodnja neprijatelja rađa i jedno specifično psihičko stanje nacije koje se zove paranoja. Staljin je svojevremeno čitavu državu pretvorio u neprijatelja, pa je tako likvidirao ili slao u logore neselektivno sve koji su imali i jednu reč kritike na račun vlasti, javno ili privatno. U našem slučaju se to vrlo dobro vidi po redovnim pitanjima u medijima - zašto su baš sada pustili tu priču, ili mora da je to urađeno za nečiji interes, ili još sugestivnije - Nikako da provalim za koga radiš?! Bivši Blerov savetnik Alister Kembel reče da bi svi političari trebalo da potraže pomoć psihijatra. I bio je čovek u pravu, jer sopstvene paranoje su preneli na ceo narod.
Nešto mislim da je u pravu istoričarka Dubravka Stojanović kad kaže da je „lakše vladati kada se narod zaplaši rečima da neprijatelj nikada ne spava“, i da je „proizvodnja neprijatelja ključ za izbegavanje lične odgovornosti“. U Kraljevini Jugoslaviji komunisti su završavali u zatvorima, tokom Drugog svetskog rata na hiljade rodoljuba su ubili Nemci, četnici, ustaše, a posle oslobođenja su to isto, sa svima za koje su mislili da su neprijatelji, bilo dokaza ili ne, radili komunisti. Malo su se posle međusobno krljali, pa su slali ljude zbog ideologije na Goli otok. Tokom sukoba devedesetih Miloševićeva propaganda je proizvodila neprijatelje na sve strane. Te bosanski muslimani, te Hrvati, te Slovenci, pa onda kosovski Albanci... Sad, pošto se SFRJ raspala, više nema neprijatelja. Šta sad?! Treba nam brzo novi!
Što reče jedan moj drugar posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu po tužbi Hrvatske i protivtužbi Srbije za genocid, pošto nijedna država nije oglašena krivom, sada su obe države prepuštene same sebi, odnosno svojim takozvanim elitama. Sledi suočavanje sa sobom. Upravo ono što su sve vlasti u Srbiji od raspada bivše Jugoslavije uporno izbegavale. Jer bi se onda videlo koliko smo se glupo i naivno samoizolovali i odvojili od kretanja u svetu. Dok smo se mi tukli, Evropa je napredovala. Taman koliko su oni napredovali, toliko smo mi zaostali. I razlika je baš tih nedostajućih 25 godina, koje su nam razni nazovi političari, uključujući i ove sadašnje, surovo oduzeli, sve u želji da ništa ne promene. Očito da nazovi političari i njihove takozvane novokomponovane elite nisu u stanju da izađu iz svoje matrice mržnje drugačijeg i drugog.
Uzgred, pade mi na pamet jedan od onih naizgled običnih (beo)gradskih grafita - Neprijatelj nikad ne spava, pa zato ima velike podočnjake.
