Izvor: Politika, 17.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš hipik u Burgundiji
Kako je Milan Ratković stvorio srpsko selo iz sećanja udaljeno 2.000 kilometara od Beograda i 200 od Pariza
On zaista duboko veruje da se duh njegovog dede nalazi u drvenom štapu. Zato se ne odvaja od štapa, odnosno od dede. Stari Obrenovčanin se sakrio u lakovani štap i uživa u emigraciji, dok njegov unuk, poslednji srpski hipik, upravlja najzapadnijom srpskom pokrajinom.
Pedesetdevetogodišnjak u sandalama je predsednik, premijer, šef diplomatije, tajne službe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i carine, glavnokomandujući vojske, zadužen, istovremeno, za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Vlast i opozicija na jednom hektaru zemlje.
Oaza za Srbe
– Mir, brate, mir – pozdravlja me Milan Ratković, samoproklamovani lider, razbarušeni osnivač i jedini stanovnik srpske autonomne oblasti Burgundija, udaljene 2.000 kilometara od Beograda i 200 km od Pariza. Predsednik pokazuje dva prsta, gotovo zaboravljeni hipi pozdrav. Istovremeno, podiže i desnicu ruku. Tri prsta na desnoj i dva na levoj ruci. Identifikacija autentičnog srpskog hiposa. Džon Lenon i Kraljević Marko, ujedinjeni u ličnosti Milana Ratkovića. Zvanična poseta nekonvencionalnog lidera SAO Burgundije, slavne oblasti u Francuskoj s odličnim vinogradima, sirevima i puževima, protekla je potpuno nezapaženo. Beograd gotovo da ne poznaje svog Radovana Četvrtog, koji je krunisao sam sebe, vođen iluzijom da je moguće stvoriti liliputansku oazu za Srbe, negde tamo daleko, do koje neće dopreti agenti marketinške agencije "Ruder i Fin" i žigosati braću za loše momke.
On potencira predsednički ekskluzivitet Voždovčanina u egzilu, u svilenoj šarenoj košulji, s teget končanim krstom oko vrata i torbicom iz doba jure – iz epohe dece cveća. I kompilacijom "Pink Flojda" u torbici, umesto diplomatskog pasoša.
Milan preselio Šumadiju u Francusku. Šljivici, senik, poljski klozet, bunar, ambar. I štap. Lider planira da izgradi i crkvu u SAO Burgundiji, zadnja pošta – selo Klamsi!
Na granici SAO Burgundija je i čuvena katedrala iz koje se kretalo u krstaške ratove, zatim, pravoslavna crkva koju je podigao Amerikanac, misteriozni ser Džon, nekadašnji protestant i trgovački putnik. Tragajući za svojim judejskim korenima u Jerusalimu, Džon je otkrio pravoslavlje. Ser Džon sada nosi svešteničku odoru i pazi na svoje malobrojno stado... I, konačno, na obodima srpske autonomne oblasti je i dvorac Stanka Subotića Caneta, koji uz duvan, pokušava da uzgaja i plemenite vinske sorte, na granici teritorije koja ima nostalgičarske pretenzije.
Milan se seća trenutka kada je napustio svet u kojem su carevali šuškavci, Josip Broz, Bal na vodi, cirkus "Adrija", neprijatelj koji nikad ne spava, crtani u 19.15, dečje radosti, Mirko i Slavko, ljubav i moda, radnički saveti, udarničke značke, štafeta... Bez obzira na to što je to bio najbolji od svih svetova, mnogi podanici te oaze nezamislive sreće sanjali su da se domognu trulog zapada, u kome se vršila surova eksploatacija čoveka. Tamo su vladali hipici, Če, rat u Vijetnamu, studentske pobune, Žan-Pol Sartr, rasni sukobi, Holivud ili propast...
– S kumom rokerom Peđom d'bojem krenuo sam auto-stopom ka Zapadu. Bila je 1970. godina – započinje svoj ekspoze lider bez zemlje, citirajući lajtmotiv svog prvog romana "Kako sam propao kao hipik": "Svakoj generaciji zapadne poneka revolucija. Naša beše seksualna. Možda smo zato tako naj...i"!
Milan je nekako stigao do Lozane. Usisala ga je hipi-komuna, pušio je iz džinovskih nargila s brodskim cevima, a potom je skitao do Sanrema, gde je zaista stekao ogromno brodograditeljsko iskustvo – farbao je jahtu Marčela Mastrojanija i izbliza gledao Sofiju Loren i Katrin Denev u bikinijima.
Deca cveća transformisala su se u prve vojnike globalizma. Sve je bilo tu: teška muzička artiljerija, hašiš, bojni otrovi, uniforme na cvetiće i miniće, devojke kao avioni, Ali, hipi-pokret je kao revolucija pobacila samu sebe.
– Od svega je ostala jedna divna bajka o abortiranoj revoluciji. I ja u njoj, kao propali srpski hipik. Poklekao sam i zaposlio se u "Er Fransu" kao menadžer na konkordu. Prihvatio sam materijalizam kao protezu za sreću. Družio sam se sa Orsonom Velsom, koji je uvek zakupljivao dva sedišta, sa Grejs Keli i Romi Šnajder, Stjuartom Grendžerom, legendom koja je igrala samo u kaubojcima i uvek sa sobom nosila svoju hranu. Kada je jednom konkord kasnio, poveo sam dvojicu Amera, Ričarda Niksona i Nila Armstronga, na piće. Bivši predsednik SAD i čovek koji je načinio prve korake po Mesečevoj površini, sjajni su ljudi. Naročito Armstrong. Tu, za šankom, dogovorili smo se da slavni kosmonaut napiše predgovor za moj roman "Srbin". Tada mi je ispričao divnu priču. Rekao je da u svemiru, na pola puta od Zemlje do Meseca, postoji nevidljivi pojas, misteriozna eksteritorija u kojoj žive nagomilane ljudske duše.
Napuštene kuće
– Nil, pa ti si naleteo nebesku Srbiju! – uzviknuo je hipik sa Voždovca.
Kada je počeo rat u Jugoslaviji, izbacili su ga sa posla.
– Šutnuli su me kao da sam pobratim Bin Ladena. Samo zato što sam Srbin, Kao, ja ću da srušim konkord!
Milan Ratković je opet navukao staru uniformu. Postao je "deda cveća", turistički vodič po Parizu i okolini. Njegov prijatelj, izdavač iz Lozane Vladimir Dimitrijević kupio je u Burgundiji 2000. godine nekoliko hektara zemlje da bi izgradio depo za knjige svoje izdavačke kuće. Milan je postao upravnik na hektaru divne zemlje sa tri napuštene kuće iz 19. veka, prekrivene drvećem i rastinjem.
– Pozvao sam naše momke iz Pariza: Stevicu Timotijevića koji na crno radi lažne plafone, Jocu Struju, električara, i Dimitrija Sarića, inženjera nuklearne fizike, "odbeglog Vinčanca", koji u Parizu popravlja televizore. Tako je nastalo virtuelno srpsko selo odakle nas neće terati da selimo naše kosti.
U tajnosti, u pomračini podruma, lider srpskog ostrva peče litar rakije godišnje, čime prkosi rigoroznim propisima Evropske unije o zabrani pojedinačne proizvodnje opijata od šljivke. Briselska prohibicija ga ipak ne plaši, jer veruje da ga štiti predsednički imunitet.
– Uostalom, kazanče sam kupio u Bulevaru revolucije, u dućanu gde su identične posude kupili bivši američki i francuski ambasadori, Vilijem Montgomeri i Gabrijel Keler. Duboko verujem – poentira hipi-predsednik – da se i ova dvojica uglednih diplomata bave istom, ilegalnom aktivnošću.
Uz opasku da je Monti nabavio kazan kako bi pravio mirise.
Aleksandar Apostolovski
[objavljeno: 17.07.2006.]
