Izvor: Kurir, 13.Feb.2011, 08:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NOVINARKA KURIRA PRERUŠENA U KLOŠARKU
BEOGRAD - Danas ću biti klošarka! Pri samoj pomisli na ovaj zadatak, okrenuo mi se želudac! Neodlučno krenuh ka Ateljeu 212... S ogromnom kesom punom iznošenih i pet brojeva većih stvari u rukama. Izgledaću kao kreten, mislim se u sebi i molim boga da se agonija što pre završi. Šminkerka Roza mi namešta crnu periku, tapira je i pričvršćuje šnalama
BEOGRAD - Danas ću biti klošarka! Pri samoj pomisli na ovaj zadatak, okrenuo mi se želudac!
Neodlučno krenuh >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << ka Ateljeu 212... S ogromnom kesom punom iznošenih i pet brojeva većih stvari u rukama.
Izgledaću kao kreten, mislim se u sebi i molim boga da se agonija što pre završi.
Šminkerka Roza mi namešta crnu periku, tapira je i pričvršćuje šnalama...
A onda slojevi pudera... I neki preparat koji liči na imalin za cipele, a koji čini da ruke deluju blatnjavo. To mi stavlja i na lice, vrat...
Preživeću, bodrim samu sebe, a panika od izlaska na ulicu me polako hvata.
Šta ako sretnem nekog poznatog, kako da mu objasnim da je u pitanju novinarski zadatak i da nisam totalno odlepila, razmišljam gledajući se u ogledalo.
Auuu na šta ličim! Ovo je katastrofa...
I izlazim na ulicu. Osećam poglede pune gađenja na sebi. Ljudi to ni ne kriju. Dođe mi da se sakrijem u neki budžak, da me niko ne vidi, ali ipak nastavljam dalje. Stanem, pa se ipak sakrijem. Blam me je, bre!
U prolazu, skrivena od očiju, razmišljam o ljudima koji su stvarno u ovoj životnoj poziciji. I oni su imali majke i očeve, išli su u školu, imali su društvo, snove... Šta im se desilo? Kako su to dozvolili sebi? Da li su mogli da izbegnu ovu sudbinu?
Izlazim. Neki zastanu da me bolje osmotre. Ne znam da li su me provalili... Nisu, gadim im se!
Ulazim u prodavnicu. Žena za kasom me odmerava od čupave glave do pete.
- Dobar dan, izvolite - kaže potcenjivački podižući obrvu. Na njeno iznenađenje, pružam joj novčanicu od 1.000 dinara. Ona gleda u moje blatnjave ruke i vrhovima prstiju uzima novčanicu, trudeći se da me ne dodirne. Dugo zagleda novčanicu, valjda da proveri da nije falsifikat. U vazduhu lebdi ono, „ma odakle tebi pare, ti... Stvore“.
Osećam se odvratno, prljavo i odbačeno...
Ulazim u pekaru. Pitam je šta je sveže, a prodavačica me gleda podrugljivo, u stilu, „pa ko da je tebi to bitno“. Kesu sa pogačicom spušta na pult iako je svima dodaje u ruku. Dok jedem ispred pekare u centru grada, zaposleni me odmeravaju i spremaju se da me zamole da se sklonim. Niko ne želi klošarku ispred svoje prodavnice.
Ne mogu više da trpim ovo poniženje. Dođe mi da skinem periku i užasne cipele i kažem: Pa ljudi, to sam samo ja!
Ali ko bi mi poverovao... Ma niko me nije ni provalio... Dok...
Cigani koji prose na trotoaru se smeju, gledaju me. Žickaju mi pare. Došlo mi je da se nasmejem...
- Baš si lepa, daj neki dinar, kaže žena sa dvoje dece dok sedi na pločniku sva u ritama.
Prepoznali su me.
