Izvor: Politika, 22.Nov.2015, 11:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Mrkaljeva i Vukova reforma ćirilice

Osam­na­e­sti vek Sr­bi su do­če­ka­li sa dva je­zič­ka iz­ra­za: srp­sko­slo­ven­skim i na­rod­nim je­zi­kom. Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva do­bi­la je po­se­ban je­zič­ki iz­raz s ob­zi­rom na ta­da­šnji po­lo­žaj Sr­ba u ju­žnoj Ugar­skoj – ru­sku re­dak­ci­ju sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka, tj. ru­sko­slo­ven­ski je­zik (Sr­bi­ja je tra­ži­la po­moć od pra­vo­slav­ne Ru­si­je u knji­ga­ma i uči­te­lji­ma s ob­zi­rom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na to da je na­ci­o­nal­ni, kul­tur­ni i ver­ski iden­ti­tet Sr­ba u ju­žnoj Ugar­skoj u pr­voj po­lo­vi­ni XVI­II ve­ka bio ozbilj­no ugro­žen).

Zna­čaj­no je po­me­nu­ti da se kla­sič­nom sa­sta­vu srp­sko­slo­ven­ske azbu­ke pri­klju­ču­ju i slo­va [ć] (za su­gla­sni­ke ć i đ) i [dž], ko­ja ozna­ča­va­ju što­kav­ske gla­so­ve. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da Sr­bi od dru­ge po­

lo­vi­ne XVI­II ve­ka zna­ju i za ru­sku gra­đan­sku ći­ri­li­cu, na­me­nje­nu sve­tov­nim tek­sto­vi­ma.

U dru­goj po­lo­vi­ni XVI­II ve­ka, u skla­du sa zah­te­vi­ma no­vog vre­me­na, sa epo­hom pro­sve­će­no­sti ko­ja se pri­bli­ža­va­la, ne­ra­zu­mlji­vost ru­sko­slo­ven­skog i ru­skog, po­seb­no u tek­sto­vi­ma sa sve­tov­nom sa­dr­ži­nom, uslo­vi­la je na­sta­nak sla­ve­no­srp­skog je­zi­ka (me­ša­vi­ne ru­sko­slo­ven­skog, ru­skog knji­žev­nog, srp­sko­slo­ven­skog i srp­skog na­rod­nog je­zi­ka). Sa upo­tre­bom sla­ve­no­srp­skog je­zi­ka u po­sled­njim de­ce­ni­ja­ma XVI­II ve­ka ose­ća­la se sve vi­še po­tre­ba pri­la­go­đa­va­nja ći­ri­li­ce oso­bi­na­ma srp­skog je­zi­ka.

Vr­hu­nac po­stu­pa­ka u ve­zi sa pra­vo­pi­snom re­for­mom ve­zan je za knji­žev­ni­ka Sa­vu Mr­ka­lja (Sa­lo de­be­lo­ga je­ra li­bo azbu­ko­pro­tres, Bu­dim 1810). Mr­kalj je u ovoj svo­joj knji­ži­ci na­su­prot do­ta­da­šnjim po­ku­ša­ji­ma iz­vr­šio sve­o­bu­hvat­nu re­for­mu ći­ri­li­ce na­me­nje­nu srp­skom knji­žev­nom je­zi­ku na na­rod­noj osno­vi.

Ana­li­zi­ra­ju­ći slo­vo po slo­vo, Mr­kalj je ne­ka za­dr­žao, a ne­ka pred­vi­deo sa­mo za od­re­đe­nu upo­tre­bu. Ne­po­treb­na slo­va je iz­ba­cio. Na taj na­čin do­bi­je­na, nje­go­va re­for­mi­sa­na azbu­ka iz­gle­da­la je ova­ko: a, b, v, g, d, dь (=đ), e, ž, z, i ï (=j), k, l, lь (=lj), m, n, nь (=nj), o, p, r, s, t, tь (=ć), u, f, h, c, č, š. O slo­vu i gla­su dž Mr­kalj se ni­je iz­ja­snio.

Mr­ka­lje­va ći­ri­li­ca ili „mr­ka­lji­ca” mo­gla se od­mah pri­me­nji­va­ti jer je Mr­kalj u svo­joj re­for­mi tra­žio re­še­nja u okvi­ru po­sto­je­ćeg slov­nog fon­da. Na taj na­čin štam­pa­ri­je ni­su mo­ra­le re­za­ti po­seb­na slo­va, što je ovu ći­ri­li­cu či­ni­lo la­ko pri­men­lji­vom. Ov­de, sva­ka­ko, tre­ba po­me­nu­ti da je u Mr­kalj pre­u­re­dio on­da­šnju cr­kve­nu ći­ri­li­cu, što je re­zul­ti­ra­lo di­rekt­nim ot­po­rom cr­kve, ali i sve­tov­nih vla­sti pre­ma re­for­mi.

Če­ti­ri go­di­ne po­sle Mr­ka­lje­ve knji­ži­ce po­ja­vio se Vuk Ka­ra­džić sa svo­jom Pi­sme­ni­com serb­sko­ga ïe­zi­ka (Beč, 1814). Vuk je za­pra­vo u Pi­sme­ni­ci po­šao od Mr­ka­lje­ve re­for­me, ko­ju je vi­so­ko ce­nio, s ten­den­ci­jom da ostva­ri prin­cip je­dan glas (fo­ne­ma) = je­dan znak. Ta­ko je za kon­so­nan­te lj, nj, ć, đ Mr­ka­lje­ve di­gra­me [dь], [lь], [nь], [tь] Vuk sveo na po je­dan znak. Ume­sto di­gra­ma Vuk je uveo zna­ke: [lj], [nj], [ć] i [dь] (spo­je­no u jed­no slo­vo) za su­gla­snik đ.

Vuk Ka­ra­džić je u svo­joj re­for­mi po­šao od Mr­ka­lje­ve ći­ri­li­ce, ko­ju je usa­vr­šio na­šav­ši gra­fij­ska re­še­nja za šest slo­va, i to: [lj], [nj], [ć] (ra­ni­je u Pi­sme­ni­ci 1814), [đ] (stvo­re­nog mo­di­fi­ka­ci­jom slo­va [ć] po na­cr­tu do­bi­je­nom od Lu­ki­ja­na Mu­šic­kog, [dž] i [j] (pre­u­zeo iz la­ti­ni­ce). Na taj na­čin Vuk je u pot­pu­no­sti spro­veo prin­cip je­dan glas (fo­ne­ma) = jed­no slo­vo.

Vu­ko­vu re­for­mi­sa­nu ći­ri­li­cu jav­nost je usva­ja­la po­ste­pe­no. Zva­nič­no je pri­zna­ta i pri­hva­će­na u Sr­bi­ji tek 1868. go­di­ne.

Ka­ko se iz ovog pre­gle­da raz­vo­ja srp­ske ći­ri­li­ce vi­di, u isto­rij­skom ho­du vre­me­na srp­ski cr­kve­ni i knji­žev­ni je­zik me­njao se. U nje­mu je, za­pra­vo, za­pi­sa­na sva isto­ri­ja srp­skog na­ro­da. Sa nje­go­vom sud­bi­nom je usko po­ve­za­na i sud­bi­na nje­go­vih sta­ro­slo­ven­skih pi­sa­ma gla­go­lji­ce i ći­ri­li­ce, a u po­sled­njem ve­ku i la­ti­ni­ce. Jer ono što je­zik pam­ti, pi­smo ču­va. U vr­tlo­gu bal­kan­ske isto­ri­je sud­bi­na srp­skog na­ro­da mo­že sta­ti u dve re­či: se­o­be i de­o­be. Naj­sta­ri­ja po­de­la po ve­ri iz­me­đu Sr­ba i Hr­va­ta, a i po re­li­gi­ji (XV vek) ka­sni­jih mu­sli­ma­na (da­nas Bo­šnja­ka) sto­ji kao sim­bol, na­ža­lost, da­nas pro­tu­ma­čen kao sim­bol raz­dva­ja­nja.

Me­đu­tim, tre­ba ima­ti u vi­du, da po­sto­ji ne­što mno­go ja­če i uza­jam­ni­je me­đu ovim kul­tu­ra­ma. Sve­će su nam raz­li­či­te – ali nam je sve­tlost ista.

Pro­fe­sor Fi­lo­lo­škog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

Nastavak na Politika...

Politika: Topli rat u Beogradu

Politika: Ve­li­ka rav­no­te­ža ne­mo­ći