Izvor: Politika, 17.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Možda jevtinije licence
Pojedini fakulteti nemaju para ni za grejanje, a kamoli da plate milion dinara za dozvole za rad
Možda će licence za univerzitete, fakultete i više, odnosno visoke škole ipak pojeftiniti. Članovi Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, dakle, najvišeg stručnog tela u ovom domenu, krajem sledeće sedmice ponovo će razmatrati cenovnik za akreditaciju visokoobrazovnih ustanova, po kome je, recimo, potrebno izdvojiti milion dinara za akreditaciju fakulteta koji ima najmanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tri studijska programa. A akreditacija je zapravo dozvola za rad.
– Ponovo ćemo razgovarati o cenovniku, jer su neki fakulteti, poput Hemijskog, zaista u teškoj situaciji. Nemaju para ni za komunalije – objasnio je za naš list profesor dr Obrad Stanojević, predsednik Saveta. – Nacionalni savet utvrđuje cenovnik, ali novac od akreditacija ne ide nama, već Akreditacionoj komisiji, tačnije ekspertima – recenzentima koji će gledati da li podneti studijski programi i uslovi na visokoškolskim ustanovama odgovaraju propisanim standardima. Možda će pojedini recenzenti doći i iz inostranstva.
Ovaj profesor beogradskog Pravnog fakulteta na nedavnoj Konferenciji o Bolonjskom procesu u Srbiji istakao je da je uvođenje reda u visokom obrazovanju jedna od najvažnijih uloga Nacionalnog saveta i Akreditacione komisije.
– Neke moje kolege profesori rade i na državnom i na privatnom fakultetu, samo što je prolaznost njihovih studenata na ispitu na državnom fakultetu deset odsto, a na privatnom – 90 odsto. Moraju se uvesti red i hijerarhija vrednosti i to po standardima koje zahteva Evropa – upozorio je predsednik Saveta.
Zato i jesu propisani standardi, formirana Akreditaciona komisija i uvedena akreditacija kroz koju moraju da prođu svi budući, ali i postojeći univerziteti, fakulteti i više škole. I državni i privatni. U redu za licencu prvo su više škole, jer one zapravo moraju da prerastu u trogodišnje visoke škole. Novi Zakon o visokom obrazovanju ne poznaje dvogodišnje više škole, što je u skladu i s principima Bolonjskog procesa. Kasnije će kroz akreditaciju prolaziti univerziteti i fakulteti u Srbiji. Ali dobijena akreditacija nije stečena zauvek. Na svakih pet godina će se svi studijski programi ponovo akreditovati, a na osam godina – ustanove. Možda i ranije, ukoliko ih recimo neko prijavi da loše rade. U tom slučaju ponovnu akreditaciju plaća onaj ko ih prijavljuje, tražeći da te ustanove ponovo idu na akreditaciju.
Redovnu akreditaciju plaća svako za sebe, što je kod nekih stvorilo zabunu. Jedni smatraju da akreditaciju plaćaju fakulteti, univerziteti, više (visoke) škole, dok drugi vele da to treba da plate osnivači, odnosno država kad je reč o državnim obrazovnim institucijama. Da podsetimo: zahtev za akreditaciju studijskog programa košta 180 hiljada dinara, visoke škole strukovnih studija – 400 hiljada, visoke škole – 540 hiljada, akademije strukovnih studija – 600 hiljada, fakulteta – 450 hiljada, a univerziteta – 900 hiljada dinara.
– Mi samo pružamo uslugu, a dekani i rektori treba prosvetnim vlastima da objasne da naši univerziteti moraju da se akredituju po evropskim standardima kako bi obezbedili diplome priznate u Evropi, a država treba to da plati ukoliko želi da stručnjaci s diplomama njenih univerziteta imaju prohodnost u Evropi – objasnio je dr Miroljub Milivojčević, član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje.
A kako su se do sada u našoj zemlji osnivali i akreditovali univerziteti i fakulteti?
– Nekada je samo republička prosvetna inspekcija proveravala da li su uslovi ispunjeni: da li postoji nastavni plan, da li je 70 odsto predmeta pokriveno nastavnicima u stalnom radnom odnosu. Inspektori su gledali i prostor, mada nije bilo standarda o tome koliko "kvadrata" ide po studentu. Fakulteti u osnivanju dobijali su dozvolu za rad godinu po godinu, kako upisuju studente. Do 1998. godine Skupština Srbije je osnivala fakultete odlukom ili zakonom o osnivanju koji bi važio do upisa institucije u sudski registar. Nakon toga se za osnovane fakultete primenjivao naravno Zakon o univerzitetu – veli profesor dr Mladen Vilotijević, nekadašnji dekan beogradskog Učiteljskog fakulteta.
On podseća da je Zakonom o univerzitetu iz 1998. godine pravo osnivanja fakulteta preneto na vladu. Od tada je, dakle, Vlada Srbije bila ta koja osniva fakultete. Pravo nadzora imalo je Ministarstvo prosvete čije su službe kontrolisale zakonitost rada na fakultetima. A 1992. godine u Srbiji zakonom je omogućeno osnivanje privatnih fakulteta i univerziteta. I počele su da niču privatne visokoškolske ustanove. Za osnivanje fakulteta bilo je potrebno podneti elaborat u kome se ukazuje na društveno-ekonomsku opravdanost osnivanja ustanove, utvrđuju izvori finansiranja i predlaže se nastavni plan, kao i glavne teme nastavnog programa.
– Sve to je bilo besplatno. Nikada do sada u Srbiji nije bilo ovakve akreditacije, niti se ona plaćala – kaže profesor dr Mladen Vilotijević.
Mnogi smatraju da je upravo to možda i razlog što se namnožilo ovoliko viših škola, fakulteta i univerziteta u Srbiji. Pitanje je samo da li će paprene akreditacije smanjiti broj visokoškolskih ustanova i poboljšati kvalitet studija ili će istanjiti roditeljske džepove.
Aleksandra Brkić
[objavljeno: 17.11.2006.]
.jpg)
