Izvor: TangoSix.rs, 23.Jan.2015, 13:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Letačke priče Suada Hamzića: “(Ne)… niže!”
BEOGRAD – Tango Six nastavlja sa objavljivanjem letačkih memoara Suada Hamzića. Dobili smo ekskluzivno pravo da prvi u nastavcima prenesemo najzanimljivije priče jedne izuzetne letačke karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije. Danas sa Suadom letimo u Tanderdžetu.
Nije trebalo uvek nešto da otkaže da bi let bio uzbudljiviji. Bio sam, najčesće, i sam ja dovoljan pa da let postane uzbudljiv. >> Pročitaj celu vest na sajtu TangoSix.rs <<
Već smo poodmakli sa našom zaista ozbiljnom i potpunom obukom u letenju na F-84G. Otpočeli su elementi borbene obuke, rad po vertikali u sastavu odeljenja, borbena prestrojenja i konačno brišući letovi, tj. letovi na malim, najčesće nedozvoljenim, ekstremno malim visinama.
U jednom od tih letova se iznad krovova severne periferije Zadra, sudarih sa jednim iz jata golubova koji poleteše sa krovova. Udarih ga robusnom napadnom ivicom levog krila oko jedan metar od trupa pri brzini od nešto iznad 380 milja/č (oko 620 km/č). Većina se čudila kako mali golub može oštetiti tako solidnu konstrukciju napadne ivice krila. Meni je još u vazduhu, po silini udara, već bilo jasno da krilo nije moglo ostati neoštećeno. Sreća da mi nije uleteo u usisnik motora i napravio ršum na lopaticama kompresora. Ko zna kako bi to završilo. Ovako su zamenili samo tu sekciju napadne ivice krila.
U jednom od letova, po izuzetno lepom vremenu, karakterističnom za veći deo godine u rejonu Zadra sam leteo na visini od oko 10 do 15 metara. Moj nastavnik Pejčić me je pratio najčešće sa propisanim malim nadvišavanjem ali me ponekada pratio i u ravni krila.
Nekako u prilazu Drnišu iz pravca juga ka severu čuh kada mi tiho reče:
– Ostani tako.-
Nastavih na toj visini i videh kako mi iz vidnog polja nestaje njegov avion, snižava, podilazi ispod i iza mene. Nekoliko sekundi kasnije ispred mene se pojavljuje nos njegovog aviona, kabina, krila, rep. Proleteo je ispod mene i vratio se na svoje mesto pratioca. Jasno sam video njegovo lice razvučeno u osmeh, njegove zube (jer smo na malim visinama obično skidali kiseoničke maske puštajući ih da vise na desnoj kopči radi upotrebe mikrofona).
Izazov. Provokacija. A šta drugo može biti!?
Poruku sam razumeo – “Brišes nisko, kao, a ja proleteh ispod tebe.”
E nećes više imati mesta da ponoviš taj podvig pomislih i potisnuh palicu od sebe! Upravo smo preleteli krovove poslednjih kuća na severnoj periferiji Drniša. Letimo iznad nekog kilometrima dugog voćnjaka, neke plantaže.
Na visini sam oko 5, 6 metara, brzini oko 400 milja (650 km/č).
– Niže! – čuh tihi glas mog nastavnika.
Još malo popustih palicu. Letim na 3 – 4 metra iznad krošanja niskih stabala:
-…. niže!- čuh ponovo glas Pejčića.
Gde ću niže pomislih ali jos malo popustih palicu od sebe. Grane su me skoro tukle po kabini, imao sam utisak:
– Penji! – čuh kako Pejčić viknu u moje slušalice.
Propeh avion na tridesetak metara, zapravo visinu naređenu nam za letenje (100 fita). Pejčić mi se pristroji u smaknuti poredak tako blizu da sam na njegovom suncem osvetljenom licu mogao videti skoro svaku boru. Bio je besan. Očigledno besan. Pretio mi je kažiprstom leve ruke. Shvatio sam da sam zabrljao. Nastavih let na tih tridesetak metara a pošto iznad Knina skrenuh u levo prema sledećem prekretnom orjentiru Pagu (na ostrvu Pag) preskačući severne obronke planine Promine, nađoh se iznad prekrasne široke doline čijom sredinom je blago krivudala zelenkasta reka Zrmanja.
Levo su me nadvišavali blagi vrhovi brda dalmatinske zagore a desno, na daljini od desetak kilometara, strmo su se uspinjali stenoviti vrhovi masiva Velebita. Počeh polako snižavati osvrćući se povremeno da vidim reakciju mog nastavnika. Snizih na petnaestak metara. Osvrnuh se ponovo i videh da me Pejčić prati u ravni krila, spokojnog, skoro nezainteresovanog izraza na licu.
– Pitomačkom bezobrazluku nigde kraja. – Nastavih lagano snižavati kao da to ne primećujem. Kao da ne cenim najbolje visinu. Pejčićevo lice i dalje je delovalo spokojno.
Preletesmo neka sela. Zrmanja blago skreće u levo. Pratim je malim nagibom. Nastavljam opet horizontalno. Kanjon Zrmanje se polako sužava i produbljava. Stene sa strane su sve bliže. Skoncentrisan na vođenje aviona kroz sve uži kanjon i ne gledam više prema svom nastavniku. Tačnije, zaboravio sam potpuno na njega.
Odjednom kanjon Zrmanje skreće oštrije u levo. Stenje je sve bliže meni. Vučem avion u nagibu preko 60 stepeni. Skoro vertikalne stene iznad moje glave se udaljavaju ali one “ispod” aviona, sa desne obale Zrmanje, mi se približavaju.
U trenutku shvatih da možda neću proći, da su stene preblizu stomaku mog aviona. Povukoh avion ispravljajući nagib. Tanderdžet poput strele izlete iz kanjona na visinu od preko 150 metara. Pogledom tražim avion svoga nastavnika kojega se tek tada setih. Nađoh ga iznad sebe. Nadvišavao me dobrih 100 metara.
Laknu mi. Sa snažnim osećajem krivice ispravih kurs i na visini oko 150 metara usmerih avion prema Pagu. Pejčić mi se pristroji u smaknuti poredak, jasno vidljivog crvenila na licu. Energično je mahao rukom. Videh ispružen kažiprst. Pretio mi je. Ponovo.
Nastavih let na 100 metara. Moj nastavnik pokaza palcem unazad i dodade gas. Shvatih. Nastavih da ga sa propisanim nadvišavanjem pratim do Paga. I da nadvišavanje nije bilo propisano, obavezno, ja bih ga nadvišavao jer ne bih rizikovao da tog “ludaka” pratim do talasa Jadrana posebno ne dok smo leteli uz verikalno odsečene litice jugozapadne obale Dugog otoka. Sletesmo.
Ćutke, i ne gledajuci me, Pejčić se uputi ka aneksu hangara u čijoj senci bi obicno sedali na travu porazgovarali o letu, izvršili analizu leta. Ali Pejčić, inače tamnoput, sada modar u licu, ovoga puta ne staje, ne seda gde smo uobičajavali, već produžava dalje do kraja aneksa, kreće iza hangara.
Shvatih. Zastadoh. Nisam hteo da ga pratim i izađemo iz vidokruga ostalih.
– Dođi ovamo. – reče.
Pogledi nam se sretoše po prvi put od kada smo sleteli. Bio je besan kao ris. Znao sam i da je imao razloga za to.
– Neka, drugi put. – odgovorih, okrenuh se na peti i zbrisah na stajanku, među masu mehaničara, pitomaca, pilota koji su se tu muvali, svaki svojim poslom.
Prkosutra, kada smo se ponovo sreli nasmeši mi se i dodade:
-Dobro si postupio, izudarao bih te prekjuce. –
Nisam ni sumnjao. Imao je i valjan razlog. A bio je i jači od mene. Kasnije pojasnismo. Iznad one plantaže on mi je ispod glasa, tiho, govorio – Ne niže – a ja sam čuo -… niže- .
Suad Hamzić rođen je 16.07.1945. godine u Sarajevu, završio je čuvenu gimnaziju u Mostaru a zatim je u jesen 1963. primljen u Vazduhoplovnu vojnu akademiju. Prvo postavljenje nakon akademije bilo mu je u 352. iae. Leteo je Tanderdžete, Sejbrove i sve verzije aviona MiG-21 koje je JNA imala u naoružanju. Završio je Komandno štabnu akadademiju RV i PVO i 1977. godine poslat je u Veliku Britaniju gde je godinu dana kasnije završio RAF Staff College.
U septembru 1980. godine upućen je u Sjedinjene Američke Države radi evaluacije aviona F-5, tačnije verzije F-5F i F-5E, kao i prototipa izviđačke verzije – RF-5E. Od septembra 1986. do do septembra 1990. godine vršio je dužnost vojnog izaslanika oružanih snaga SFRJ u Turskoj. U penziju je sa činom pukovnika otišao 1993. godine.
Do sada objavljene priče Suada Hamzića možete pročitati ovde.
