Izvor: RTS, 02.Jun.2013, 21:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lektira između obaveze i dosade
Đaci osnovnih i sednjih škola uglavnom negoduju kad im se pomene lektira. Smatraju da je njen program zastareo i da ne odgovara njihovim interesovanjima. I profesori se slažu da su neki tekstovi preobimni i da nisu u skladu sa uzrastom đaka.
Cilj lektire je da decu od školskog uzrasta upozna sa kvalitetnom literaturom i da razvije ljubav dece prema jeziku i čitanju. Međutim, jedna od tvrdnji koje se najčešće mogu čuti je da "Deca ne čitaju".
Da li je vreme >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << u kome živimo drugačije ili su u pitanju greške obrazovnog sistema i nebriga o budućim čitaocima, ali je činjenica da deca negoduju kada se pomene lektira.
Đaci kažu da im je lektira dosadna i da bi trebalo da obuhvata manje knjiga. Neki, i pored toga, kažu da vole da je čitaju. Drugi tvrde da glavni problem nedostatak vremena da se sve to pročita.
Gimnazijalci kažu da im je previše školskih obaveza, da su im dosadne knjige sa ratnim temama i da ne čitaju savremene domaće pisce. Ističu da ne treba prisiljavati decu da čitaju ono što ne žele. Smatraju da je program lektire zastareo i ne odgovara njihovom godištu i interesovanjima.
I profesori se slažu da su neki tekstovi preobimni i da neki nisu u skladu sa uzrastom đaka.
"Problem je u jeziku koji je njima poprilično dalek i prosto čitaju sa nerazumevanjem, što je potpuno suprotno od onoga što želimo da dobijemo, a to je čitanje sa razumevanjem", kaže Dragana Jakovljević profesorka razredne nastave u OŠ "Oslobodioci Beograda".
Profesor srpskog jezika i književnosti iz iste škole Petronije Ponjević ističe da u procesima reformi i donošenja novih standarda ima lutanja i posrtanja, nuđenja starih sadržaja pa i prevaziđenih ličnosti iz književnog sveta koje su nezanimljive.
Kod starijih učenika se događa da tvrde da su pročitali lektiru iako to nisu uradili.
"Pedeset odsto učenika pročita predviđenu lektiru, dok druga polovina ne čita i koristi internet ili neka skraćena izdanja koja su danas vrlo dostupna", navodi Jasmina Radosavljević, profesorka srpskog jezika i književnosti u gimnaziji "Sveti Sava".
Avantura, humor, misterije i fantastika su ono što đaci traže u knjigama, a to je ono što je zajedničko i osnovcima i srednjoškolcima.
Školarci navode da bi želeli da, kao obaveznu lektiru, čitaju "Harija Potera", "Misteriju Ginkove ulice", "Knjigu za Marka", "Gospodara prstenova" ili "Decu Lampe: Kraljevstvo kobre iz Katmandua". Kažu da bi voleli i neko delo Artura Konana Dojla, ili Artura Klarka, kao i Agate Kristi, Džejn Ostin, Henrika Sjenkeviča ili Tomasa Mana.
Postavlja se pitanje kako sastavljati školsku lektiru da bi bila čitana. Docent doktor Zorana Opačić, sa Učiteljskog fakulteta u Beogradu, kaže da, kada je literaturi reč, postoji ono što je "tvrdo jezgro", odnosno ono što svako dete mora da pročita.
"Možda treba preispitati uzrast u kome se detetu nudi određeni čitalački tekst i povećati procenat onoga što se tiče slobodnog izbora onoga što deca danas čitaju. Priključiti više savremenih dela i savremenih tekstova koji korespondiraju sa onim što jeste savremeni duh današnjeg deteta", smatra Opačić.
I od nastavnika mnogo zavisi na koji će način deci predstaviti neko književno delo. Ipak, za praćenje i preispitivanje obaveznog programa nadležan je Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.
