Izvor: Politika, 23.Nov.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lekarska tajna za kolege javna
Pravni paradoks – kada bi lekar otkrio dijagnozu on bi odgovarao, ali zakona ga istovremeno obavezuje da „otkrije” dijagnozu kada otvara bolovanje
Dvadesetpetogodišnja pravnica u jednoj privatnoj marketinškoj firmi postala je glavna „junakinja” trača kada je otvorila bolovanje, jer njena ljubopitljiva koleginica iz kadrovskog odeljenja nije odolela izazovu da pogleda u šifrarnik bolesti i otkrije da se iza šifara krije ginekološka intervencija. Do kraja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dana ova vest je obišla firmu brzinom zvuka, do kraja nedelje stigla je i u okolne kafiće, a kada se ona vratila na posao, nju su sačekali podsmešljivi pogledi i dvosmisleni komentari"
Ovo je samo jedna od mnogih neprijatnih životnih epizoda koje su nastale zbog zakonske obaveze lekara da prilikom „otvaranja” bolovanja napiše dijagnozu. Istini za volju, treba reći da se svaka dijagnoza piše pod šifrom, ali isto tako treba imati na umu da se šifrarnik bolesti lako može nabaviti, a brojke prevesti na – slova. I tu se suočavamo sa zakonskim paradoksom – kada bi lekar otkrio dijagnozu svog pacijenta, on bi pred zakonom odgovarao zbog odavanja lekarske tajne, ali ga taj isti zakon obavezuje da „otkrije” dijagnozu kada otvara bolovanje.
– Nema pravnog „leka” za ovu situaciju, mi moramo pisati dijagnozu kada otvaramo bolovanje, a osoba u pravnoj službi firme koja „otvara” bolovanje dužna je da čuva lekarsku tajnu. Jedan od razloga zbog kojeg lekar mora da piše dijagnozu je taj što određena oboljenja imaju određene ekonomske implikacije. Naime, da biste dobili sredstva od nekog fonda zdravstvenog osiguranja morate pravdati troškove lečenja, što u prevodu znači da morate napisati dijagnozu i obrazloženje na koji način lečite pacijenta. Sa druge strane, ako osoba svojom bolešću ugrožava okolinu – kao što je slučaj sa nekim infektivnim oboljenjima – prestaje obaveza čuvanja lekarske tajne –objašnjava dr Paja Momčilov, predsednik Etičkog komiteta Srpskog lekarskog društva.
Naš sagovornik ističe da svaka dijagnoza, osim sezonskih infektivnih bolesti kao što je grip, ima oreol osetljivosti, a određena oboljenja – kao što su sida, hepatitis, sifilis" nose snažnu socijalnu stigmu. Međutim, ništa manje nisu „problematična” bolovanja koje otvaraju psihijatri, onkolozi, dermatovenerolozi" Dr Paja Momčilov podseća i da je sistem zdravstvene zaštite takav da mnogo osoba dolazi u kontakt sa podacima iz zdravstvenog kartona i navodi rezultate istraživanja svog američkog kolege koji je računao koliko ljudi u jednoj prosečnoj bolnici ima uvid u zdravstveni karton pacijenta i došao do 75 osoba.
Međutim, tu ne prestaje priča o paradoksima koji se odnose na činjenicu da je lekar, u formalnopravnom smislu, jedina osoba koja sme da zna podatke iz našeg zdravstvenog kartona, jer u životu mnogo osoba i ustanova traži i – može da dobije uvid u te podatke. Počev od stranih ambasada koje prilikom izdavanja viza za studiranje, boravak i trajno useljenje u zemlju traže rezultate laboratorijskih testova koji potvrđuju da osoba nema sidu, hepatitis i sifilis, preko osiguravajućih društava koja takođe traže ove delikatne informacije, pa sve do (nekih) poslodavaca u privatnim firmama, koji prilikom zapošljavanja od svojih potencijalnih radnica zahtevaju potvrdu od ginekologa da nisu trudne.
Advokat Bane Sekulić ističe da Zakon o zaštiti podataka od privatnog značaja štiti intimu pojedinca, ali dodaje da nema društvenih mehanizama koji na sistemskom nivou štite tu privatnost.
Problem je pomiriti dva principa – potrebu za privatnošću osobe koja odlazi na bolovanje i realnu potrebu firme da ima uvid u odsustvovanja sa posla svojih zaposlenih. Nekada su bolovanja predstavljala veliki problem, jer su „ljudi bili i na njivi i u fabrici” i često su osnivane komisije koje su proveravale da li su zaposleni zaista na bolovanju, a neke državne službe i danas imaju komisije koji proveravaju da li su njihovi zaposleni na „pravom” ili na „lažnom” bolovanju.
– Jedan od mogućih načina prevazilaženja ovog problema jeste da lekar specijalista jednostavno otvori bolovanje bez specifikacije o kakvom se oboljenju radi. Zbog čega je neophodno da se piše vrsta bolesti? Potvrdu o bolovanju izdaje lekar koji je za svoj rad dobio licencu od Lekarske komore Srbije i on svojim potpisom i pečatom garantuje da nije otvorio lažno bolovanje. Sa druge strane, on može izgubiti licencu ako se ispostavi da osoba nema tu dijagnozu. Zakonodavac jeste zaštitio privatnost osobe na taj način što lekar ne piše dijagnozu već piše šifru, ali šifrarnik bolesti dostupan je svakoj finansijskoj službi, a dijagnozu može da vidi mnogo ljudi – osobe koje rade u računovodstvu, finansijskoj službi, komisije za produženje bolovanja preko mesec dana – zaključuje advokat Bane Sekulić.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 24/11/2009]
