Izvor: Politika, 26.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski ožiljci odveli ga u smrt
Juče u Novom Sadu, u prisustvu hiljade ljudi iz cele Srbije, sahranjen Zoran Vujović (21), koji je poginuo u ambasadi SAD
Novi Sad – Na Gradskom groblju u Novom Sadu, juče po podne, sahranjen je 21-godišnji Zoran Vujović, student druge godine inženjerskog menadžerstva na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, koji je tragično nastradao u ambasadi SAD u Beogradu, 21. februara, tokom protestnog skupa „Kosovo je Srbija”.
Od Zorana su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se oprostili njegovi drugovi, vršnjaci sa kojima je pohađao srednju školu i kolege i profesori sa Fakulteta tehničkih nauka. Komemorativnom skupu pre sahrane, osim rodbine, prisustvovao je i veliki broj ljudi koji su doputovali da odaju poštu Zoranu sa Kosova i Metohije, odakle potiče i, naravno, veliki broj Novosađana, ali i žitelja drugih vojvođanskih mesta, Beograda, gradova centralne Srbije...
Sa prve strane – Mnogi od njih nisu ni poznavali Zorana, ali ih je preko noći zbližila zajednička nevolja zbog izbeglištva sa Kosmeta i nasilnog oduzimanja južne srpske pokrajine. Bili su tu i njegovi drugovi, navijači Partizana.
Uoči sahrane, putem iz Novog Sada prema Rumenki saobraćaj se uglavnom odvijao u jednom smeru – ka Gradskom groblju. Među nepreglednom masom ljudi smenjivali su se jauci, plač i jezivi muk. Najteže je bilo majci Ljiljani, ocu Milanu i mlađem bratu Lazaru (19). Nemo su gledali u kovčeg ne shvatajući da Zorana više nema. Pogotovo je teško prihvatiti da je svoj mladi život završio na tako surov, doduše zvanično još nerazjašnjen, način. Dok su se govornici (drugovi, profesori, najbliži) biranim rečima opraštali od njega, smenjivali su se ponos i emocije. Nisu ga zaboravili ni drugari iz njegove Osnovne škole „Petefi Šandor”. Opelo su služili sveštenici Eparhije bačke Srpske pravoslavne crkve.
Bile su tu i Zoranove nekadašnje komšije iz Prištine i Čaglavice gde su Vujovići živeli, a odakle su proterani 1999. godine. Zoran je tada bio još mali da shvati surovost života, imao je tek 11 godina kada je iz Prištine, gde je ostalo sve što su Vujovići stekli, došao sa porodicom u Novi Sad. Skućili su se, najzad, u stanu u Ćirpanovoj ulici.
Ali, odrastajući, sve više je pominjao Kosovo. Kada su tamošnji separatisti proglasili nezavisnost bio je utučen i ćutljiviji nego obično. Nešto se prelamalo u njegovoj duši. Mada, nije to previše izmenilo njegov karakter, ostao je i dalje nenametljiv, nije bio konfliktna i agresivna ličnost, pogotovo ne osvetoljubiv. Takav je ostao do kraja. Uostalom, bio je uspešni sportista – fudbaler, košarkaš, a u sportu se i dobija i gubi. On je, uz ostalo, svoje detinjstvo već izgubio, ali često se sećao srećnih dečačkih dana u Prištini.
Zato je u četvrtak i krenuo za Beograd sa svojim drugarima. Kažu da mu se, uprkos njegovoj duhovnoj vedrini, u srcu uvek „javljalo” Kosovo i sa setom se sećao dečačkih uspomena koje su surovo prekinute. Emocije su ga vodile na beogradski miting, govorio je da je to najmanje što može da učini za svoje Kosovo. Njegov primer sledio je i mlađi brat, ali je za Beograd krenuo sa stricem Dragišom.
Juče je posebno tužan bio profesor dr Ilija Ćosić, dekan Fakulteta tehničkih nauka.
„Prošlog oktobra došao je kod mene sa molbom da umesto dva položi četiri ispita u tom roku. Zbunio me je, začudio sam se, mislio sam da je to preveliki zalogaj, ali kada sam video koliko je uporan, popustio sam. I, zaista, položio je sva četiri ispita”, kaže profesor Ćosić i dodaje:
„To samo govori koliko je Zoran, uprkos svemu, imao dovoljno volje i snage da bude i dobar student i odličan sportista, a bio je i veoma omiljen drug.”
Ostala je uspomena i Zoranov neostvareni san o povratku u rodni dom.
-----------------------------------------------------------
Albanci mu udavili prababu u kadi
Kada su 1999. godine Srbi proterani iz Prištine i drugih kosmetskih gradova, od Vujovića jedino 90-godišnja baka Ljubica, Zoranova prababa, nije htela da napusti dom na Sunčanom bregu. Oni su prognani u julu, a već drugog avgusta Albanci su baku Ljubicu udavili u kadi u sopstvenoj kući. To je za njega bio veliki šok. Ubrzo je usledio i novi. Kada su se doselili ovde, njegov deda Zoran, po kome je dobio i ime, stradao je pod točkovima voza. Te surove ožiljke iz detinjstva Zoran je nosio u sebi do poslednjeg dana.
Slavoljub Živković
[objavljeno: 27/02/2008]
