Izvor: Politika, 05.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski Srbi između mača i nakovnja
Dušan T. Bataković je istoričar i diplomata. Studije istorije i magistarske studije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dok je doktorske studije završio na Sorboni u Parizu gde je doktorirao s tezom "Francuska i stvaranje parlamentarne demokratije u Srbiji 1830-1914". Dugogodišnji saradnik Istorijskog i Balkanološkog instituta SANU, posle doktorata prelazi na Filozofski fakultet u Beogradu gde predaje Uvod u istorijske studije i Opštu istoriju novog veka. Posle mandata ambasadora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Grčkoj (2001-2005) imenovan je za savetnika predsednika Srbije i izabran za direktora Balkanološkog instituta SANU, glavnog urednika godišnjaka "Balkanika" i posebnih izdanja Instituta (2005-2007). U Državnom pregovaračkom timu o budućem statusu Kosova i Metohije Bataković je bio zadužen za pitanje duhovne baštine do jula 2007. kada je imenovan za ambasadora Srbije u Kanadi.
Razumevanje političkih prilika na Kosovu i Metohiji tokom devedesetih godina prošlog veka u međunarodnim okvirima bilo je pojednostavljeno: ono se smatralo pretežno albanskom zemljom, sa oko 90 odsto etničkih Albanaca, koja već deset godina strada pod represivnom upravom srpske manjine, pod "srpskim aparthejdom", koji oličavaju Slobodan Milošević i njegov režim posle 1989, koji nisu zazirali od upotrebe represivnih mera protiv albanske većine na Kosovu.
Dodatna pometnja stvorena je primenom zapadnog pojma 'nacije' kojem je, po modelu nation-state ili l'Etat-nation), mnogo bliža upotreba pojma "narod Kosova", premda takav, poseban narod ne postoji, nego samo narodi (u množini) Kosova, od kojih su Srbi i Albanci najizrazitije etničke zajednice. Pod jednim narodom Kosova albanska strana podrazumeva, međutim, samo etničke Albance (ostali su, prećutno, svedeni na status manjine), pokrivajući se netačnim podatkom da Albanci čine oko ili više od 90 posto stanovništva u južnoj pokrajini Republike Srbije. Broj Albanaca u čitavoj Republici Srbiji bio je, praktično, identičan broju Srba na prostoru Pokrajine Kosovo – približno 18 procenata.
Da ne postoji jedan jedinstveni narod Kosova, koji bi bio različit od onog u Albaniji, ili u zonama Makedonije naseljene Albancima, dobro pokazuje činjenica da jedina zastava koju taj navodni narod Kosova koristi jeste isključivo albanska državna zastava, a da se pojam "Kosovar" odnosi, oduvek, samo na etničkog Albanca s tog prostora. Srbi koriste naziv "Kosovac" za Srbe s tih prostora. Čak je i Bernar Kušner, prvi civilni administrator UN na Kosovu, upotrebljavao pojam "Kosovar Serb", što bi trebalo da znači nešto kao albanski Srbin, sve dok nije bio oštro upozoren na suštinske razlike. Čitava terminološka zbrka, iza koje stoji efikasna albanska propaganda, imala je i ima samo jedan politički cilj: da razdvoji pitanje Kosova od albanskog pitanja u Albaniji i BJRM-u (Republika Makedonija) i da kamuflira jedan anahrono etnički i duboko diskriminatorski koncept vladajuće elite kosovskih Albanaca u rešavanju kosovskog pitanja. Političkom prikrivanju tog cilja znatno je doprineo Miloševićev režim jer je njegova autistična politička doktrina, najpre u odnosu prema Zapadu, a zatim i nezainteresovanost za međunarodno prihvatljive i politički opravdane albanske zahteve za autonomijom i poštovanjem ljudskih prava, od kosovskih Albanaca konstantno pravila najveće žrtve diskriminacije i represije.
Milošević je, naime, s dugogodišnjim liderom Demokratskog saveza Kosova Ibrahimom Rugovom, opšteprihvaćenim vođom kosovskih Albanaca, imao neku vrstu prećutnog, obostrano poštovanog sporazuma. Posle 1989, kada je Kosovu značajno limitirana, a po albanskoj oceni do kraja suspendovana autonomija, Milošević je dopuštao Rugovi da na Kosovu i Metohiji sprovede referendum, proglasi nezavisnost i organizuje paralelni edukativni, ekonomski, medicinski i poreski sistem. Kosovski Albanci su u dijaspori ali i na samom Kosovu i Metohiji, neometano skupljali priloge (tri procenta primanja po porodici mesečno) za finansiranje svojih paralelnih institucija, za čiju distribuciju su se brinuli posebno zaduženi aktivisti Rugovine stranke (DSK). Njihov broj je do 1997. narastao na čak 25.000 aktivnih članova. Etnički Albanci su, zauzvrat, uporno bojktovali višestranačke izbore u Srbiji i time omogućavali Miloševiću da sa samo stotinak hiljada srpskih glasova osvoji najmanje trideset mandata u Narodnoj skupštini Srbije od ukupno 250 poslanika – mandate preko kojih je nesmetano vladao Srbijom i posle 1992. kada je njegova stranka (SPS), zajedno s koalicionim partnerima, ekstremnim nacionalistima, izgubila apsolutnu većinu u biračkom telu Srbije. U Beogradu je za samo jedan poslanički mandat u Narodnoj skupštini bilo potrebno osvojiti oko 80.000 glasova.
Po pouzdanim procenama raspoloženja javnog mnjenja u Srbiji, politiku Slobodana Miloševića je u julu 1992. podržavalo samo 23,7 odsto biračkog tela, i to bez kosovskih Albanaca, koji su, po običaju, bojkotovali svako ispitivanje javnog mnjenja na nivou Srbije. Nastavak feljtona čitajte od 6. decembra u štampanom izdanju "Politike".
[objavljeno: ]
