Izvor: B92, 18.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakvu vodu pijemo?
Beograd -- Prema podacima republičkog Ministarstva zdravlja, 60 odsto vode u Srbiji nije za piće. Problemi uglavnom postoje u manjim gradovima i selima, dok veliki gradovi imaju kvalitetnu vodu. Ivanka Gajić, direktor Instituta za zaštitu zdravlja Srbije "Batut", rekla je za B92 da kvalitet vode za piće u Srbiji nije na zavidnom nivou, ali kaže da je u više od polovine slučajeva glavni uzrok neispravnosti vode povećana količina gvožđa i mangana, što ne znači da je voda štetna >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << po zdravlje. "Iako po pravilniku i po zakonu ta voda nije ispravna, ona nije štetna po zdravlje, jer mi gvožđe i mangan unosimo kroz meso, voće, povrće...", objašnjava Gajić. "Pravilnici su takvi kakvi jesu. Voda koja, na primer, ima povećan sadržaj gvožđa, ima crvenkastu boju, nije bistra i odbija potrošača. On se opredeljuje za alternativne izvore vodosnabdevanja, koji mogu biti lošiji od ove vode. Sve to treba uzeti u obzir", kaže Gajić.
Rukovodilac Sanitarne kontrole vode u Beogradskom vodovodu Radoslav Babić kaže da u glavnom gradu postoje svi tehnološki uslovi za proizvodnju kvalitetne vode za piće. On je naveo da je od sredine decembra do 5. januara bilo problema sa izlivanjem herbicida atrazina u Savu, ali da je sada to sređeno. "Kvalitet vode beogradskog vodovoda potpuno zadovoljava sve uslove pravilnika o higijenskoj ispravnosti vode za piće, a jugoslovenski pravilnik je u skladu sa direktivama Evropske unije i smernicama Svetske zdravstvene organizacije", kaže Babić. Po njegovim rečima,.
Direktor Instituta "Batut" Ivanka Gajić kaže da u Srbiji postoji 150 do 160 gradskih vodovoda, koji snabdevaju nešto više od polovine stanovništva vodom za piće. Ti vodovodi su pod kontrolom i gotovo svi proizvode higijenski ispravnu vodu. "Veliki gradovi imaju vodovod sa odgovarajućom tehnologijom, kao Niš i Novi Sad, kao i neki manji gradovi, Pirot, Užice, Čačak", kaže Babić.
Međutim, problem je u tome što druga polovina stanovništva pije vodu iz lokalnih bunara, izvora i česama koji nisu pod kontrolom, a po zakonu bi morali biti. Razlog za to je što za mnoge od tih objekata ne postoji registrovani vlasnik koji bi bio odgovoran za kvalitet vode, a nedostaje i novca i obučenih ljudi za obavljanje hemijsko-bakterioloških analiza. Ivanka Gajić ipak ističe da se i bez velikih sredstava može podići zdravstveno vaspitanje stanovništva. "Sve koji imaju lokalne vodne objekte treba savetovati da svoje objekte grade po higijenskim principima, a ko ne mogu sami, da traže savet stručnjaka. Takođe, vodu treba redovno da kontrolišu, naročito posle kiša, poplava i velikih topljenja snegova, jer se tada podzemne vode najviše zagađuju. Permanentno obaveštavanje javnosti ne košta mnogo, a može mnogo da doprinese da se stanovništvo snabdeva higijenski boljom voljom", kaže Gajić.
