Izvor: Politika, 18.Maj.2012, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada se Krušik „nakašlje”, groznica trese pola Valjeva
Sve do prošle godine kada je pred sudom rehabilitovan, vodio se kao državni neprijatelj: inženjer Nikola Stanković poznat je pre svega po tome što je Valjevu 1935. godine izgradio vojnu fabriku „Vistad“ (kasnije „Krušik“)
Valjevo – Okolnosti pod kojima je nastao valjevski industrijski gigant i jedna od vodećih srpskih i jugoslovenskih fabrika namenske proizvodnje „Krušik“ bile su neobične. Čovek koji je pre 77 godina postavio njegove temelje mašinski inženjer >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nikola Stanković, rodom iz Beograda, sve do prošle godine kada je pred sudom rehabilitovan vodio se kao državni neprijatelj. Stoga i ne čudi što u Valjevu nema nijedna ulicu ili trg sa njegovim imenom.
Nedavno je objavljena monografija o nastanku, razvoju i najznačajnijim ljudima ove fabrike. U formi letopisa novinar Slobodan Raković prati životnu liniju najznačajnijeg valjevskog privrednog kolektiva, od njegovog osnivanja 1935. godine do danas. A toga ne bi bilo da mladi inženjer Stanković sa svojim prijateljem iz Valjeva nije svojevremeno pošao u lov na patke na reci Kolubari. Tu je ugledao zgodno mesto i izgradio fabriku naoružanja i vojne opreme „Vistad“.
– Inženjer Stanković je nosilac razvoja privatne vojne industrije u Kraljevini Jugoslaviji. Na svim tenderima koji su raspisivani za minobacački i program avio-bombi ubedljivo je osvajao prvo mesto. Godine 1940, prvi put u istoriji, izvozimo municiju Francuzima, od kojih smo je kupovali. To je bio izuzetno talentovan inženjer. Upaljači po njegovoj konstrukciji, kao i nekoliko mehaničkih nišana jedno vreme nisu imali premca u svetu. Nažalost, morao je pred Drugi svetski rat da emigrira uz etiketu državnog neprijatelja i profitera. Odluka Nikole Stankovića da u Valjevu izgradi vojnu fabriku bila je izuzetna za ceo ovaj kraj a u pojedinim periodima i za razvoj vojne industrije u Srbiji i Jugoslaviji – objašnjava Raković dodajući da je „Krušik“ vrlo brzo postao promoter najnovijih tehnologija, stecište i izvorište tehničke inteligencije, ali i kulturnog i svih drugih preobražaja koji dolaze sa industrijalizacijom i novcem.
Navodi primer da je odmah posle rata fabričko rukovodstvo donelo naredbu da niko od zaposlenih ne može da dolazi u fabriku u koporanima i sa šajkačom, već isključivo u radnim odelima. Nije smelo da se desi da neko iz ove fabrike ode u drugu ili da se penzioniše nepismen. „Krušik“ je šezdesetih godina prošlog veka finansirao Dom kulture u centru Valjeva.
Zbog specifičnosti vojne proizvodnje, mnogo toga što se radilo u ovom valjevskom gigantu bilo je čuvano od javnosti. U novinskim tekstovima nije se pominjala vojna proizvodnja. Ali u međuvremenu stvari su se promenile i u monografiji je, bez cenzure, navedeno da je „Krušik“ proizvodio: avionske bombe, sve vrste minobacačkih, kao i podvodne mine, vođene i nevođene rakete, puščanu i mitraljesku municiju. U njegovom asortimanu su i dalje protivgradne rakete, ali i tekstilne mašine, armature, akumulatori, plastični i metalni odlivci. Ova fabrika proizvodila je čak 46 vrsta poljoprivrednih mašina i alatki.
– Zlatni period „Krušika“ jesu osamdesete godine, kada je osvojen projekat „maljutka“, ali najveće pare stigle su od prodaje pameti. Inženjeri i tehničari ove fabrike koji su bili angažovani u realizaciji takozvanog kol programa na podizanju vojne industrije Iraka, za 12 godina inkasirali su 151 milion dolara – navodi autor monografije istovremeno podsećajući da je u tom periodu kroz kapije „Krušika“ svako jutro prolazilo oko 10.000 radnika iz Valjeva koje je imalo nešto više od 40.000 stanovnika.
I posle teškog razaranja tokom agresije NATO-a 1999. godine „Krušik“ je uspeo da se uspravi na noge, ali sa višestruko manjim brojem zaposlenih, uz povratak na tradicionalna tržišta u svetu. I danas kao pre nekoliko decenija aktuelna je izreka: „Kada se Krušik ’nakašlje’, groznica trese pola Valjeva“.
Budo Novović
objavljeno: 19.05.2012.
.jpg)
