Izvor: Politika, 29.Jan.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada lekar prijavljuje povredu deteta
Tim za prevenciju i zaštitu povređivanja dece napravio protokole za prijavljivanje fizičkog zlostavljanja mališana
Svako deseto dete koje je stiglo u hitnu ambulantu namerno je povređeno, a svakog meseca smrtno strada sedmoro dece koju je povredio neko iz kruga najbližih srodnika, poznanika ili vršnjaka.
Ovo nisu statistički podaci iz Srbije, već iz Velike Britanije i sveta. Marko Vidosavljević sa Univerzitetske dečje klinike u Beogradu, član ekspertskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tima Ministarstva za prevenciju i zaštitu povređivanja dece, kaže da je loše to što u Srbiji ne postoje sređeni i objedinjeni podaci o fizičkom povređivanju dece i smrti zbog tog uzroka.
– U klinici u Tiršovoj nismo imali dete koje je namerno povređeno i koje je umrlo od posledica, ali sam video mnogo teških namernih povreda i mnogo ozbiljno povređene dece. Znači, ovakvog nasilja ima i kod nas i verovatno je procenat isti kao i svetu. Ne postoji stereotip i lako definisanje osobe koja zlostavlja decu, tipa da „maskirani silovatelj čeka u mraku da povredi dete”. Decu nažalost zlostavljaju ljudi svih nivoa obrazovanja, godina i profila – navodi dr Vidosavljević iz ekspertskog tima za prevenciju fizičkog zlostavljanja.
Prijavljuje se, kako objašnjava naš sagovornik, svaka povreda za koju se veruje da je nastala pod sumnjivim okolnostima, po cenu i da je sumnja lažna. Definisan je način na koji se uzimaju podaci od roditelja, staraoca ili pratioca, ali se tokom obuke svi zdravstveni radnici upoznaju i sa visokospecifičnim znacima koji ukazuju da je povreda nastala namerno.
Da se svaka sumnja da je dete zlostavljano danas za razliku od nekih prošlih vremena prijavljuje policiji i centru za socijalni rad potvrđuje i dr Radoje Simić, dečji plastični hirurg iz Instituta za zaštitu majku i dete:
– Tih slučajeva u poslednje vreme ima više zato što se o tome više ne ćuti i misli se o tome. Nema više nasilja nad decom nego nekad, ali u poređenju sa vremenom kada je u vaspitanju vladalo pravilo da je „batina iz raja izašla” i smatralo se da je dozvoljeno tući dete, sada se ono češće prijavljuje – kaže naš sagovornik.
Po rečima dr Simića, najtipičnije su modrice po leđima ili licu od šamara do udarca bilo kojim predmetom.
– Prvi zadatak lekara u ovim slučajevima je da ne pogreše jer mnoge povrede liče jedne na druge, a nije na lekarima da budu presuditelji. Meni, kao plastičaru, uvek su sumnjive opekotine, koje nisu karakteristične po mestu gde se nalaze, izgledu ili kada je očigledno da se nisu desile slučajno. Opekotine od cigarete ukazuju na neko iživljavanje na detetu, kao i netipični prelomi kostiju – navodi dr Simić.
U bolnicu dete obično dovodi jedan od roditelja, a po rečima ovog lekara, čak i ako ne prijave manju povredu, piše se detaljan izveštaj, koji ostaje u arhivi za moguće sudsko veštačenje ili procenu.
– Ako je dete dobilo šamar i vide se prsti na obrazu, nećemo ga zbog toga primiti u bolnicu, jer bi to za dete bio dodatni šok, ali kad su povrede ozbiljne, mališana izdvajamo iz porodične sredine i ponekad pod raznim izgovorima zadržavamo u bolnici, dok sve ne prijavimo i proverimo. Oni koji zlostavljaju najčešće su ljudi iz najbliže okoline i poznata lica. Takođe često su zlostavljana hendikepirana deca, jer se sav bes svaljuje na njih, a oni nisu uvek u prilici da nam kažu svoje muke – navodi dr Simić.
Ekspertski tim je inače napravio je protokol, koji treba da doprinese prevenciji i zaštiti dece od povređivanja, a u toku 2011. započela je obuka ekspertskih timova po domovima zdravlja, koja se nastavlja i ovih dana. Međutim, ostalo je da se razreši gde će ubuduće postojati baza podataka i o zlostavljačima i zlostavljanoj deci,
– Mora da se uradi centralna baza podataka i da pristup bazi zlostavljane dece i zlostavljača bude dostupan ovlašćenim lekarima, timovima i ostalim licima, uz sve poštovanje prava na privatnost. Jedna od najvećih grešaka, koju ja zovem „sindrom Kluzo”, jeste da lekar preuzima ulogu inspektora i počne da se bavi kriminalistikom. Postoji tačna procedura prijavljivanja i prema tome se određuje da li će se dete zadržati u bolnici, kao i definisani protokol kako lekar prijavljuje slučaj policiji i centru za socijalni rad – kaže naš sagovornik.
Dr Vidosavljević ističe da je ostalo još dosta organizacionih problema, jer prijavljivanje nasilnika nikada nije lak posao.
– Mora da zaživi obaveza da svaki lekar prijavi nasilje, a ne samo članovi tima, jer to postaje opasan posao u našim uslovima i sredini. Postoje tri grupe nasilnika: slučajni, oni koji ne mogu da prepoznaju granicu između fizičko zlostavljanja i telesnog kažnjavanja i osobe, koje namerno zlostavljaju decu i koje su vrlo inteligentne, svesne svega što rade i opasne – navodi naš sagovornik, dodajući da mora da bude rešeno i pitanje ekonomske stimulacije lekara koji se uz redovan posao bave i prijavljivanjem slučajeva zlostavljanja.
Olivera Popović
objavljeno: 29.01.2013.
.jpg)
