Izvor: Politika, 21.Nov.2009, 23:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Još se ne diše punim plućima

Valjda su ljudi shvatili šta je rat doneo i odneo... Ako i ima tuča, one počinju zbog devojaka, kao i pre, kažu u Vukovaru

Vukovar, novembra – I Srbi i Hrvati, rođeni u gradu u kojem su još vidljivi tragovi iz prethodnog rata, obično se povlače kada se obeležava „obljetnica pada Vukovara” po jednima, a „dan oslobođenja” po drugima. Kažu nam da dolazi mnogo sveta sa strane, da se oni politike klone i da su im trenutno najvažniji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << problemi male plate i velika nezaposlenost.

Iako priznaju da emocije zbog 18. novembra, jesu „podgrejanije nego obično”, Vukovarčani kažu da nema razloga za brigu. Od ulaska u grad, primetno je da je na gotovo svakoj kući razvijena šahovnica. Srđan Kolar, voditelj televizijske produkcije Zajedničkog veća opština Vukovar objašnjava da je to tako preko čitave godine i da zastave i lampioni nemaju direktne veze sa godišnjicom koja je obeležena pre nekoliko dana.

Obeležavanju Dana sećanja na žrtve Vukovara 1991. prisustvovali su i predsednik, premijerka i brojni ministri, ali je primećeno i da u medijima nije bilo „kao pre”, a da ni naroda nije bilo „kao pre”. Pričaju nam i da na Hrvatskoj radio-televiziji nije bilo celodnevnog programa kao ranije i da je od mise bila važnija utakmica mladih reprezentacija Hrvatske i Slovačke.

Prolazimo pored crvke sv. Nikolaja u skelama, čija obnova košta milion evra, pored kuća sa spaljenim krovovima i zgradama s rupama od gelera i metaka. Gradsko poglavarstvo nalazi se na Trgu dr Franja Tuđmana, čija bista sa svežim cvećem gleda na ulazna vrata zgrade u kojoj su se do ove godine smeštali gradonačelnici iz redova HDZ-a. Kada su u maju objavljeni rezultati izbora, poražena opcija koja je vladala Vukovarom poslednjih 12 godina tvrdila je da su za „ovo veliko iznenađenje” krivi glasovi Srba.

Energični espedeovac Željko Sabo „utrčava” u kancelariju, na čijim vratima piše da je prvo teolog, a potom gradonačelnik. Prima nas između dva ulaska i izlaska iz poglavarstva. Kaže da neće tražiti autorizaciju, da sve što misli to i govori, a da govori iz srca. A Vukovar danas je, po njegovom mišljenju, grad mira i tolerancije, u kojem problemi Srba nisu ništa veći niti manji od problema Hrvata:

– Problemi grada Vukovara danas nemaju veze s politikom i nacionalnostima, već ekonomijom, odnosno velikom stopom nezaposlenosti i siromaštva. Problem asfaltiranja jedne ulice je zajednički problem, svih onih koji u njoj žive. Naš prioritet je da se obnovi grad i maknu tragovi rata. Kao gradonačelnik svih građana poštujem ustav i zakon, a to da li je neko Hrvat ili Srbin za mene nikada nije bio problem, već bogatstvo – kaže Sabo.

On priznaje da ni sam nije verovao da će se ovde dogoditi ono što je do tada gledao u ratnim filmovima i da je ponosan što 11 godina od mirne reintegracije u Vukovaru nije zabeležen nijedan incident. Normalno je, kaže, da ponekad izbije neka tuča među mladima, ali da su razlog ponovo, kao i u vreme kada je on bio učenik – devojke, a ne nacija.

Da li to znači da su rane zalečene?

– Zavisi na koje rane mislite. Ja ne želim govoriti u ime neke majke čije je dete završilo na Ovčari ili majke koja traži svoje dete, a 361 osoba se još traži, i kojoj je prioritet da 18 godina posle može otići na grob svojih najmilijih. Govoriti o njihovim ranama ne može niko od nas jer to ne možemo shvatiti ni razumeti. Što se mojih rana tiče, ja sam davno pre dolaska u Vukovar imao svoju duhovnu pripremu.

U Zajedničkom veću opština Vukovar, Srbi koji svakodnevno dolaze tražeći pomoć u borbi za staž, državljanstvo, stanarsko ili imovinsko pravo tvrde da je zakon mrtvo slovo na papiru i da se nacije „prebrojavaju” počevši od upisa na fakultet pa do stalnog radnog mesta. Dragana Jeckov, pravnik, sekretar ZVO, novosadski je student i jedna je od retkih koja se vratila u Vukovar.

– Ovde je najveći problem nezaposlenost. Retkost je da u jednoj porodici dvoje rade. Evo, nas je šestoro, a samo muž i ja radimo. Mladi odlaze u Srbiju na studije, retko se vraćaju, ali im se mora pružiti šansa jer ćemo se uskoro suočiti s nedostatkom kadrova.

Iako priznaje da je primetan napredak u odnosu na 1998. godinu, da nema tuča i svađa i dalje su, kaže, odvojena mesta za izlazak, tačno se zna ko je gazda koje kafane, a u zbornicama nastavnici Srbi i Hrvati, iako sede za istim stolom – ne razgovaraju između sebe. Ona kaže da su njene rane preduboke i da je svom sinu dala ime Mihajlo, svesna da je time zauvek obeležen.

U samom centru grada, domaćini nam objašnjavaju multikulturalnost u praksi: na ćošku je poslastičarnica „Đani”, pored je srpska kafana, a pored nje su dva hrvatska lokala. Najbolje domaće palačinke, po tri u porciji, začinjeni „ćirilicom” s radija, jedu se pored Dunava, u restoranu „Mornar”. Pogled sa ove terase Srbi su nazvali „Tako blizu, a tako daleko”.

Dnevne podele briše noć, a mlade svih nacija spajaju Ceca i Seka.

– Mladi uglavnom slušaju narodnu muziku, izlaze na ista mesta, a obezbeđenje folkoteka je jako dobro. S te strane, ovo je možda i najbezbedniji grad u Hrvatskoj. Valjda su ljudi shvatili šta je rat doneo i odneo... Ako i ima tuča, one počinju zbog devojaka, kao i pre – priča Branislav Bijelić, direktor srpskog radija Dunav. Ovaj roker u duši na čelu narodnjačkog radija, priznaje da su jednom bežali iz Vinkovaca kada su gosti lokala u kojem su svirali shvatili šta zapravo znači naziv njihovog benda „Black George”. Sada se zovu „Rezervni igrači”.

Kaže da znaju pouzdano da ih slušaju u 80 odsto kuća jer im pričaju oni što naplaćuju struju da čuju njihove džinglove. „Ljudima je potrebna razbibriga, pogotovu kada dođu ovakvi datumi. Mada, mi smo od ponedeljka do srede puštali laganu muziku, zbog smrti patrijarha, što se pogodilo i sa obeležavanjem Dana pada Vukovara, pa su svi bili zadovoljni”, kaže Bijelić.

Igora zaustavljamo na ulici. Ima 20 godina, studira Upravni fakultet i kaže da mu je najbolji prijatelj Srbin. Priznaje „da se lakše diše, ali još ne punim plućima”:

– Zajedno izlazimo i, kada je druženje u pitanju, retko pričamo o politici. Ovde ima lokala koji su podeljeni, ali i onih u kojima su svi dobrodošli.

Kaže nam i da je muzičar, upravo radi ce-de za „Kroacija rekords”, da sviraju eks ju pop-rok i da je letos prvi put u razrušenom radničkom domu organizovano Leto u Vukovaru, na kojem su, za razliku od ranijih, svirali svi, bez obzira na nacionalnu pripadnost.

Na izlasku iz Vukovara ostavljamo razrušen toranj, Memorijalno groblje hrvatskih branitelja s nekoliko parkiranih kola i tablu „Spomen-obeležje Ovčara 3,5 km”. Kraj puta crvene se jabuke. Ima ih na hiljade, upadaju u oči u urednim redovima, nisko pri zemlji, samo ruku da pružiš... Ima ko da ih bere, ali se ne isplati...

Sandra Gucijan

-----------------------------------------------------------

Skuplja samo Pula

Od grada koji je po rečima gradonačelnika, bio drugi po bogatstvu u Jugoslaviji (posle Maribora), Vukovar je zbog ratnih razaranja danas grad s najvećom stopom nezaposlenosti (zvanično 28.000 nezaposlenih) i drugi grad po skupoći u Hrvatskoj (ispred je samo Pula). Privreda je, po rečima gradonačelnika Saboa, problem broj jedan danas, a drugi je nezavršena obnova jer je u ratu uništeno gotovo 90 odsto grada.

[objavljeno: 22/11/2008]

Nastavak na Politika...