Izvor: Blic, 25.Feb.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jezik kao obeležje identiteta
Jezik kao obeležje identiteta
Na pitanje učiteljice može li neko da kaže kako se razlikuje bošnjački od srpskog, ruku je digao jedino Ahmed Halilović, sedmogodišnji učenik Osnovne škole 'Meša Selimović' u Novom Pazaru. Ostalima se može oprostiti pošto na to pitanje ne ume da odgovori većina odraslih stanovnika ovog uglavnom muslimanskog područja u Srbiji.
Bošnjački je samo jedan od čitavog niza jezika koji su nastali u bivšoj Jugoslaviji od kako se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zemlja raspala ranih 90-ih prošlog veka. Pre toga većina Jugoslovena je smatrala da govori srpskohrvatski - jezik priznat u 19. veku, ali uz mnoštvo regionalnih razlika. Od kako im se zemlja pocepala, pocepao im se i jezik. Hrvatska, Bosna, pa čak i Crna Gora, nastojale su da reafirmišu tradicionalne razlike i distanciraju se od srpskohrvatskog, pošto su neki smatrali da zajedničkim jezikom previše dominira srpski. Tako su se pojavila tri 'nova' jezika - možda čak i četiri, ako se računa crnogorski - a razlikuju se više po nacionalnom ponosu (i eventualno izgovoru) nego po dubljim gramatičkim osobenostima.
Rečnik je tu i tamo drugačiji. Srbi i Crnogorci koriste i ćirilicu i latinicu, a Bosanci i Hrvati latinično pismo. Većina, međutim, čita i ćirilicu i latinicu. Pre rata Jugosloveni su se u svim delovima zemlje uglavnom dobro razumeli. Situacija je ista i danas. U suštini, razlike u govornom jeziku i naglasku su verovatno manje između jednog Sarajlije i Beograđanina, nego između žitelja Londona i Glazgova.
To ipak nije sprečilo 'razmnožavanje' jezika, pa taj primer sada sledi i Sandžak. Od ovog meseca đaci ovdašnjih škola mogu da uče bošnjački dijalekt. U udžbenicima su potencirane reči i izrazi svojstveni ovom kraju. Uvođenje tih časova smatra se pobedom muslimanske manjine koja tvrdi da je lokalni jezik potisnut zbog obrazovnog sistema i birokratije u Beogradu, kojima su dominirali Srbi pravoslavci sa svojim drugačijim dijalektom i akcentom.
'Jezik određuje identitet jednog naroda', kaže Zekerija Dugopoljac, direktor obrazovanja iz Bošnjačkog nacionalnog veća, zvaničnog tela koje zastupa muslimane u SCG. 'Činjenica da smo dobili bošnjački jezik predstavlja priznanje za narod koji vekovima živi u SCG.'
Ovi časovi, koji se održavaju uz odobrenje Ministarstva obrazovanja Srbije, nalaze se u skladu s evropskim zakonom koji dopušta da se manjine školuju na svom jeziku. Srpski nacionalisti se, međutim, tome protive pošto smatraju da je to prvi korak ka separatističkom pokretu. Srpska radikalna stranka zahteva da ministar obrazovanja reaguje. Takvi potezi se budno prate u Sandžaku, oblasti koja spada u etnički najraznorodnije u zemlji, i koja je izbegla međunacionalne sukobe 90-ih, iako su oni besneli odmah preko granice, u Bosni i na Kosovu. Ovdašnji muslimani kažu da ne žele da uznemire svoje srpske komšije. Neki su zbunjeni i ne znaju zašto su ti časovi uopšte potrebni.
'Ja govorim srpski', kaže Nedžat Zenunović, 23-godišnji musliman koji radi u jednom Internet kafeu. 'Bosanci govore bošnjački. Mi ne živimo u Sarajevu, mi živimo ovde.' Anketa u kafeu je pokazala da nekoliko ljudi ne zna da kaže koji jezik govori. 'To je srpskocrnogorski!', našalio se jedan student uz osmeh. Srpskocrnogorski nije priznat jezik. Autori novih udžbenika kažu da takvi odgovori pokazuju da se kultura ovog regiona pocepala baš kao i zemlja u kojoj su ljudi nekada živeli, tako da sada ne umeju da kažu ko su. 'I ja sam bila asimilovana', kaže učiteljica iz škole 'Meša Selimović' i jedan od urednika udžbenika. 'Ja govorim srpski, ali su moji roditelji govorili bošnjački. Mi samo želimo da povratimo ono što se izgubilo u proteklih 150 godina.'
Pobornici nastave bošnjačkog jezika na Sandžaku uglavnom su lokalni političari i naglašavaju da je taj jezik bio priznat u vreme Otomanskog carstva i da je prvi rečnik bošnjačkog napisan još 1631. CDC/JS
