Izvor: Politika, 18.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iznenađenja na svakom koraku
Direktna i autotransfuzija urađene još 1944, ali pisanih tragova sada nema, jer je uništena celokupna arhiva
KRAGUJEVAC – Pre 62 godine, decembra 1944, dva meseca posle formiranja beogradske, i u Kragujevcu počinje sa radom Služba za transfuziju krvi. Osniva je primarijus dr Žarko Novaković, uz nesebičnu pomoć nemačkog kolege, koji mu poklanja knjigu svog zemljaka, čuvenog transfuziologa Dara.
U godini osnivanja, u Kragujevcu je izvedena prva direktna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i prva autotransfuzija krvi. Direktnu je uradio internista Borislav Nikolajević, a autotransfuziju hirurg Dragomir Alempijević. Posle njih su dolazile nove generacije lekara, a sa njima je stizala modernija oprema i savremenije metode.
Međutim, iako interesantna i bogata događajima, istorija Službe za transfuziju krvi u Kragujevcu teško da će ikad biti u celosti opisana. Sva arhiva, zajedno sa protokolom o davaocima krvi i slikom osnivača, pre nekoliko godina je – uništena.
Iako više nego interesantno poglavlje u povesti ove ustanove, transfuziolog dr Božidar Nikolić, koji je na čelu Službe bio punih 30 godina, odbija o tome da govori. Umesto toga, on se poziva na svoja sećanja.
Cigani prodavali, popovi davali
– Direktna transfuzija je izvedena u leto 1944. U pitanju je bio poremećaj ciklusa kod jedne sedamnaestogodišnje devojke. Krvarenje je bilo obilno, a doktor Nikolajević je špricom vadio krv iz vene majke i ubrizgavao u venu ćerke. Tako ju je spasao.
Ipak, izvođenje autotransfuzije, koje se odigralo krajem iste godine, na mene je ostavilo veći utisak. Sve je bilo potpuno neverovatno. U pitanju je bila vanmaterična trudnoća, a kad je doktor Alempijević, "seljak" iz Malih Pčelica, otvorio trbuh, ja sam se prenerazio. Bio je pun krvi, a on ju je kupio običnom metalnom kutlačom. Posle ju je, kroz gazu, sipao u jednu flašu, pa tek onda ubrizgavao u venu. Sve je to bilo otkuvano, ali rizik od infekcije je bio veliki. Međutim, žena je preživela – seća se Nikolić.
Poratne godine su, takođe, bile pune "iznenađenja".
– U godinama posle rata, svi su želeli da daju krv. Međutim, svako je imao svoje razloge. Jedan mladić je za osam meseci dao krv devet puta. Hteo je da se dokaže. Cigani, pak, naterani bedom, morali su da je prodaju. A bolnica im je plaćala i u naturi. Za jednu dozu – litar zejtina i kilogram šećera. Davali su i popovi. Oni su, možda, morali. Da ih ne proglase protivnicima naroda. Sećam se da je jednog dana 20 popova dalo krv.
Nikolić je postao načelnik ustanove 1957, a na njenom čelu je ostao sve do 1986. Za to vreme, Služba je modernizovana brzim koracima. Stižu novi lekari, poput ginekologa Vide Stojanović, Boška Kneževića i Baneta Cvetanovića. Nabavlja se i savremena oprema, a počinje sa radom i terenska služba.
Doktor Nikolić kaže da su sedamdesete i osamdesete godine bile "zlatni period" Službe.
Za jedno prepodne – 70 litara
– Osim što se počelo sa najpreciznijim određivanjem krvne grupe, utvrđivanjem rezus faktora i otkrivanjem antitela kod trudnica sa negativnim RH faktorom, Služba dobija i najmoderniju ambalažu za čuvanje krvi. Do tada se skladištila u staklenim bocama, transportovana je u sanducima punim leda, pa je početak upotrebe plastične ambalaže bio prava revolucija. Istovremeno, sve je više davalaca krvi. Sećam se da sam sa kolegom Kuzmanovićem, za samo jedno prepodne, od radnika "Zastave" dobio 70 litara krvi.
Tako se ponašao proletarijat, a "crvena buržoazija"...
– Bilo je bogataša koji nisu želeli da daju krv, čak i kad je u pitanju bio neki njihov rođak. Oni su dovodili cigane, kojima su plaćali svaki gram krvi. Međutim, ja to nisam želeo da radim, pre svega zbog davalaca, kojima je zdravlje ionako bilo narušeno slabom ishranom i bednim uslovima života.
Nikolića "vraćamo" na priču o uništenoj arhivi.
– Arhiva... ma, pustite to, da vam ispričam kako se Služba modernizovala. U početku smo koristili igle debele tri milimetra, što je izazivalo veliki bol kod davaoca. Istovremeno, one su bile korišćene po nekoliko puta, pa, iako otkuvavane, predstavljale su veliki rizik. Zamenili smo ih špricevima za jednokratnu upotrebu, a više nismo koristili ni gumena creva...
A, šta je bilo sa arhivom, još jednom pitamo doktora Nikolića.
– Sa arhivom... To ne mogu da vam kažem. Išao bih na sud. Zato me nemojte prisiljavati. U pitanju je jedna "luda glava" i, naravno, politika. Sve se dogodilo pre nekolike godine, posle promena u Srbiji. Reći ću vam samo da je cela dokumentacija, zajedno sa protokolom o davaocima krvi od 1944. i slikom osnivača Službe, doktora Novakovića, završila na smetlištu bolnice.
Brane Kartalović
[objavljeno: 18.12.2006.]
