Izvor: TvojPortal.com, 03.Sep.2011, 14:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iz krize u krizu
Dnevnik.rs Društvo neke zemlje ne može uticati na biološke i genetske činioce koji utiču na nastanak bolesti zavisnosti, a tek malo na psihološke. Najveći društveni uticaji mogu biti na socijalnim činiocima jer na razvoj bolesti zavisnosti utiču ekonomska i socijalna kriza, raspad sistema vrednosti, česta izloženost stresovima, laka dostupnost supstanci i nedostatak odgovarajuće prevencije.
Ako postoji neka specifičnost Srbije, to su visoko izraženi socijalni >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << činioci u obliku stalne krize, egzistencijalne ugroženosti i nesigurnosti, uz ozbiljno poremećen sistem vrednosti i nedostatak odgovarajućih uzora za mlade generacije – kaže za „Dnevnik„ prim. dr Slobodan Simić, autor tek objavljene knjige „Sve o narkomaniji” (izdavač: „Agora”, Zrenjanin), koja pregledno i sažeto laicima pruža sve neophodne informacije. Smatra se da u Srbiji živi oko 80.000 zavisnika od droge, ali ta cifra je samo okvirna.
Kako saznajemo od sagovornika, režim Slobodana Miloševića najviše je uticao upravo na socijalne činioce za razvoj bolesti zavisnosti jer je izazvao najveću krizu Srbije u novijoj istoriji.
– Ipak, nisam stekao utisak da je taj rigidni policijski režim organizovano tolerisao trgovinu narkoticima i da je trgovina obezbeđivala socijalni mir. Režim je omogućavao ogromnu korupciju, pa je eventualno kroz spregu narkokriminala i pojedinaca iz vlasti poneko mogao bezbrižno dilovati drogu. A socijalni mir definitivno ničim nisu sačuvali – kaže Simić.
A koliko je ispaštala porodica? Kad beda uđe na vrata, ljubav izađe kroz prozor, nastavlja lekar. Siromaštvo i beda koju je doneo bivši režim neminovno su uticali na češće krize i konflikte u srpskim porodicama. Ipak, zdrava porodica u krizi može postati još jača i kompaktnija, tako da nema tog političara i te politike koji mogu ugroziti pravu porodičnu ljubav i zajedništvo. S druge strane, nasilje u porodici predstavlja faktor rizika za razvoj bolesti zavisnosti jer je dokazano da su članovi porodice koji su međusobno bliski pod mnogo manjim rizikom za zloupotrebu droga.
– Nasilje u porodici i problematične porodice, same po sebi, nisu dovoljan faktor za nastanak zavisnosti – potrebni su i biološki, genetski i psihološki činioci – podseća Simić, s kojim smo razgovarali o tome kako društvena prihvaćenost alkohola utiče na bolesti zavisnosti. – Naša sredina je krajnje tolerantna prema konzumiranju alkohola, ponegde je to na nivou maksimalnih simpatija, ali je odnos prema zavisnicima od droge prilično negativan, čak i agresivan. Te dve zavisnosti na našem podneblju nisu podjednako tolerisane. Suprotan je primer u zemljama Bliskog i Dalekog istoka, naročito kod muslimanskih zajednica, gde je alkohol i zvanično zabranjen, ali se narkotici javno konzumiraju. Odnos prema alkoholizmu i narkomaniji je u mnogim zemljama prilično različit i retko ih svrstavaju u istu kategoriju, a i sami zavisnici nemaju međusobnih dodirnih tačaka ni međusobnih interakcija i uticaja. Zanimljivo je da u Srbiji narkomanija nije značajno zastupljena u samoubistvima, ali je zato alkoholizam praćen povećanim rizikom od suicidalnog ponašanja i 25 odsto izvršenih suicida imali su dijagnozu alkoholizma.
Kada govorimo o lečenju, ne postoji jedinstvena metoda lečenja zavisnika. Bolesti zavisnosti imaju multifaktorske uzročnike, što zahteva multidimenzionalni terapijski pristup. Osim zajedničkih karakteristika lečenja, terapiju treba prilagoditi pojedinim zavisnicima, uvažavajući njihove individualne biološko-psihološke i socijalne karakteristike, kao i vrstu supstance, stepen težine i faze razvoja zavisnosti, objašnjava dr Simić, a na pitanje idu li izlečeni narkomani prečesto u drugu krajnost – ekstremnu religioznost, odgovara: „Nedostatak odgovarajućih autoriteta, ideja i ideologija, uz prateći gubitak vere i nade zbog bolesti, mogu biti podsticaj da narkoman potraži utehu i sigurnost u okrilju religije. Ipak, ne postoji relevantno ispitivanje na temu porasta religioznosti narkomana pa je i svako mišljenje o tome više akademsko”.
Kada su metode prevencije u pitanju, Svetska zdravstvena organizacija promoviše programe koji se oslanjaju na sve društvene strukture. Savetuje se saradnja i integracija različitih nivoa kao što su: lokalne vlasti, zdravstvo, školstvo, sudstvo, policija, socijalni rad, proizvodne organizacije, crkva, udruženja građana, humanitarne organizacije i one koje utiču na kvalitet života, korisnici supstanci, a naročito oni izlečeni.
– Ove programe treba sprovoditi kontinuirano kroz istraživanja rasprostranjenosti bolesti zavisnosti i formiranje registra zavisnika, edukaciju celokupne populacije, posebno mladih, o svim aspektima upotrebe pojedinih klasa supstanci, prevenciju rizičnih ponašanja i usmeravanje na zdrave oblike življenja. Da bi program prevencije bio uspešan, morao bi da ispunjava neke specifične kriterijume, od kojih je prvi priprema edukativno-preventivnih sadržaja namenjenih specifičnim subpopulacijama stanovništva (pol, uzrast, različiti aspekti porodičnog i socijalnog statusa). Zatim sledi priprema edukativno-preventivnih materijala koji daju jasne i relevantne podatke o svim klasama supstanci i njihovim efektima na zdravlje i opšte funkcionisanje individue u njenom porodičnom, radnom i socijalnom kontekstu, uz uvažavanje socio-kulturnih specifičnosti kroz izradu edukativnih materijala namenjenih stanovništvu s karakterističnim sistemom vrednosti, stilom života, navikama i običajima.
Autor naglašava da preventivni programi u školama podrazumevaju pristupe zasnovane na davanju informacija, izmeni sistema vrednosti i sticanju novih veština. Važno je pružiti otpor negativnom uticaju grupe vršnjaka, tražiti alternative i gajiti pristupe koji se oslanjaju na uticaj vršnjaka, idola, lidera te programe zasnovane na unapređenju zdravlja populacije.
– Sve u svemu, ima mnogo da se radi na prevenciji jer je to jedan od najsigurnijih načina da se bolesti zavisnosti svedu na najmanju moguću meru. Da bismo se uspešno borili protiv tako ozbiljnog neprijatelja kao što je narkomanija, moramo se potruditi da je dobro upoznamo – poentira Simić. I. Mihaljević
Vodič za roditelje
Pitanja koja svaki roditelj treba sebi da postavi su sledeća: koliko poznajem svoje dete, poznajem li njegove školske i ostale prijatelje, mesta na koja ide u slobodno vreme, kako ga provodi, pratim li redovno detetov napredak u školi, poznajem li muziku, filmove i literaturu koje voli, da li mi se poverava i usvaja li moj stav po pitanjima svojih dilema, znam li stav deteta o konzumiranju duvana, alkohola, droge, da li bi mi priznalo da je probalo drogu, poštuje li me, da li bi potražilo savet i pomoć, kako troši džeparac i da li je zadovoljno svojim životom i stanjem u porodici?
Ako na ova postavljena pitanja u 80 odsto slučajeva odgovorite potvrdno, može se reći da poznajete dete i „pratite“ ga u razvoju – poručuje roditeljima dr Simić.
narkomanijakrize
.jpg)
