Izvor: Politika, 17.Nov.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ištvana 24 godine niko nije posetio
U Specijalnom institutu Štimlje i danas žive Mira iz Beograda, Nadežda iz Ljubovije, Nenad iz Novog Pazara. – Ištvana 24 godine niko nije posetio
Štimlje – U nekadašnjoj Večernjoj školi za domaćice i Kući za stare i mentalno nesposobne, koja je posle rata 1999. godine i dolaska Unmika preimenovana u Specijalni institut Štimljeza mentalno hendikepirane osobe, i danas ima štićenika iz centralne Srbije, potpuno zaboravljenih od svojih najbližih. Više >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od pola veka je tu, uz put Priština – Prizren, na istom mestu, na prostoru od šest hektara, gde svoje ovozemaljske dane broji 61 Srbin, Albanac, Rom, musliman pa i Mađar.
Ova ustanova minulih dana pominjala se u medijima u vezi s nestankom dve štićenice, poreklom iz Bora i Knjaževca, odnosno sumnje da su postale žrtve ilegalne trgovine ljudskim organima u Albaniji. Predstavnici Specijalnog instituta, uprkos navedenim argumentima, tvrde da osobe koje su pominjane u srpskoj štampi nikada nisu bile u Štimlju.
Izveštač „Politike” je prvi novinar koji je za poslednjih devet godina kročio na tle ustanove Instituta, gde u dva paviljona – A i B, muškom i ženskom – boravi 61 korisnik, a u dve odvojene kuće živi još 50 štićenika. Već pri ulasku štićenici saleću, grle i ljube, vuku za rukave Berata Žinipotokua, direktora Instituta, i Habibe Kupinu, socijalnu radnicu.
U dvorištu se okupilo mnogo štićenika. Iako je sunce, prohladno je, a među štićenicima ima bosih, onih koji su u papučama, u čizmama, u cokulama. Obilazimo paviljone – muški je nedavno renoviran, a ovih dana počelo je renoviranje i ženskog bloka. U sali, koju zovu dnevni boravak, muzika trešti. Desetak štićenika se veseli. Prilaze, traže da se slikaju.
Zatičemo Ištvana, Mađara, koji je 24 godine tu. Niko ga nije posetio. Ni njega, ni Nadeždu iz Ljubovije, ali je bila srećna kada joj je Habiba donela pismo od brata.
Ni Beograđanku Miru, s Vračara, koja je od 1988. godine ovde, niko nikada nije došao da vidi. Zatičemo je u likovnoj radionici kako slika. U stolarskoj radionici je Nenad, stasit mladić, koji je ovde došao iz Novog Pazara. Srećemo i Gojka, koji je ovde već 37 godina.
Ponovo smo u jednoj od radionica, u kojoj štićenice izrađuju tapiserije, pletu džempere, čarape, pulovere... Tapiserije rade Drita iz Gnjilana i Nevena iz Banjaluke. Pletilje su se postidele, da li od direktora ili socijalne radnice, tek samo ćute namah podigavši glavu. Nadežda, kojoj je 70 godina, iz Ljubovije je, na tren se nasmeši, a čujemo da je jako stidljiva.
Direktor Žinipotoku, koji je na ovo mesto došao pre šest meseci, pokazuje nam spisak svih štićenika, na kojem su godina rođenja, grad odakle dolaze, godine koje su proveli ovde, kao i dijagnoze lekara.
– Ovde su svi isti. I Albanci i Srbi i Romi i muslimani i Mađari. Ne delimo ih po nacionalnosti i svako govori na svom maternjem jeziku. I onaj ko je došao ovde pre nekoliko godina, ali i oni koji su tu i po više od 30 godina. Inače, na teritoriji Kosova imamo ukupno 130 korisnika, 64 žene i 66 muškaraca. Skoro je podjednak broj onih iz redova albanske, odnosno srpske nacionalnosti. Najmanje imamo Mađara, njih je šestoro – objašnjava Žinipotoku dok nam pokazuje slike na kojima su on i osoblje Instituta sa štićenicima na izletu.
I Habibe Kupina je skoro tri decenije ovde, a kaže da je teško raditi sa ovim ljudima, ali da se ona srodila s njima, kao i da preživljava sve njihove patnje.
Upoznajemo se i s doktorom Cefserom Morinom, koji je dve godine ovde i kaže da se štićenici uglavnom žale na bronhitis i reumu.
Ljudima koji borave u Institutu najviše nedostaju roditelji, braća, sestre, bližnji. Oni koji su ih zaboravili i koji su samo jednom kročili na tle Instituta i to onda kada su ih ovde ostavili.
Biljana Radomirović
[objavljeno: 17/11/2008]
