Izvor: Danas, 10.Apr.2015, 15:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iran protiv Saudijske Arabije
"Novi" Bliski istok je sada svakodnevno u "izlogu". Za razliku od starog Bliskog istoka, čiju su sudbinu određivale dominantne zapadne sile (Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska nakon Prvog svetskog rata i Sjedinjene Države od 1940-ih do nedavno), novi nema spoljni hegemon da ga stabilizuje. A bez dominantne regionalne sile nastaje opasan strateški vakuum.
SAD, prilično očigledno, više nisu voljne ili sposobne da igraju svoju staru ulogu. Iako Amerika neće potpuno da povuče >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << svoje vojne sile iz regiona, direktna vojna intervencija, naročito s kopnenim trupama, nije racionalna, s obzirom na debakl u Iraku. Amerika neće biti vojni akter dok god regionalna strateška ravnoteža nije suštinski dovedena u pitanje (što objašnjava vazdušne napade SAD na Islamsku državu u Iraku i Siriji). Osim toga, SAD sada rade na diplomatskom nivou na rešavanju ili bar na zauzdavanju suštinske strateške opasnosti-opasnosti koja vreba od iranskog nuklearnog programa.
Razni državni i nedržavni akteri su pokušavali da popune prazninu nastalu zbog novostečene opreznosti Amerike, pri čemu je većina ovih drugih zavisna od podrške regionalnih sila, posebno dve regionalne sile - Irana i Saudijske Arabije. Borba ovih zemalja za regionalnu superiornost sada se vodi na bojištima u Libanu, Iraku, Siriji, a sada i u Jemenu. Zapravo, Huti pobunjenici u Jemenu označavaju novu fazu u širem regionalnom sukobu. Ona se ne javlja samo na jugu Arapskog poluostrva, direktno na granicama Saudijske Arabije; zbog direktne vojne intervencije kraljevstva razotkriveno je njegovo strateško rivalstvo sa Iranom.
Geopolitički interesi, verski sektarizam i etnička pripadnost stvaraju opasan milje na novom Bliskom istoku. A pošto je istorija pokazala da se spoljnom vojnom intervencijom takvi konflikti ne mogu rešiti, pa čak ni zauzdati, regionalne sile će morati to da reše između sebe, što je mnogo lakše reći nego učiniti. To će uključivati dugu fazu uglavnom nepredvidljivog nasilja, što nagoveštava veliki rizik od eskalacije, što bi čak moglo da ide ka globalnom konfliktu; a to će najverovatnije rezultirati humanitarnim katastrofama na osnovu onoga što se danas dešava u Siriji. Čak i da ne dođe do eskalacije van Bliskog istoka, ekonomske opasnosti su takođe veoma verovatne, s obzirom na energetske rezerve regiona i samim tim na njegov značaj za globalnu ekonomiju. Svetske cene nafte se de fakto određuju na Arapskom poluostrvu, a određuju ih i zemlje obližnjeg regiona Persijskog zaliva, i to se neće u skorije vreme promeniti.
Kada je reč o međunarodnoj bezbednosti, dugoročnom borbom za dominaciju u regionu će se povećati opasnost od globalnog terorizma, pošto obe strane koriste ekstremističke grupe koje teže da legitimizuju svoje akcije u religioznom smislu. Još veća opasnost je to što ključni igrači u konfliktu teže da se naoružaju nuklearnim oružjem. Trka u nuklearnom naoružanju u regionu, kojeg karakteriše dugoročna nestabilnost, predstavljala bi globalnu noćnu moru. Zato nije slučajno što paralelno s direktnom vojnom intervencijom regionalnih sila u Jemenu međunarodna zajednica, sa SAD na čelu, nastoji da pregovara sa Iranom o nuklearnom sporazumu. Cilj okvirnog sporazuma koji je sada rezultat tih razgovora, koji se s prekidima vode dvanaest godina (i u kojima sam jedno vreme i ja učestvovao), jeste da se iranski nuklearni sporazum stavi pod međunarodni nadzor, te da se tako zauzda opasnost od regionalne i globalne nestabilnosti. U zamenu za to, Iranu će biti ukinute međunarodne ekonomske sankcije.
Agenda Amerike sada pobuđuje kritiku ogromnih razmera njenih bliskih saveznika u regionu, Izraela i Saudijske Arabije. Ali takva kritika je zasnovana na iluzornim ciljevima. Jedina realna opcija za sprečavanje trke u nuklearnom naoružanju u regionu jeste međunarodni nadzor, i to što dalekosežniji i sveobuhvatniji. Ali tim ciljem, čak i da se ostvari, ne bi bio zadovoljan ni Izrael ni Saudijska Arabija, pošto se obe zemlje boje da bi svakim sporazumom Iran dobio podršku u svojim naporima da postane dominantna sila u regionu. Zato bi krajnji rezultat mogao da bude da SAD de fakto promene regionalne strateške partnere, što je tok događaja koji zapravo već postaje očigledan u borbi protiv Islamske države u Iraku.
*Autor je bio nemački ministar spoljnih poslova i vicekancelar od 1998. do 2005. Lider nemačke partije Zeleni je bio gotovo 20 godina.
Copyright: Project Syndicate/Institute for Human Sciences, 2015.
www.project-syndicate.org
