Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Dec.2016, 20:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Vladana Jović: Mi smo tradicionalno društvo koje stigmatizuje različitosti
Niko nema prava da bude indolentan prema osobama sa invaliditetom i njihovim porodicama, kaže zamenica zaštitnika građana za prava osoba sa invaliditetom Vladana Jović u razgovoru za Novi magazin povodom međunarodnog dana OSI, koji je obeležen tokom vikenda, i upozorava:
“Dan osoba sa invaliditetom je prilika da pokažemo primere dobre prakse, a svih ostalih dana, 365 dana u godini, treba da se bavimo problemima i pravima osoba sa invaliditetom. Ako se budemo bavili >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << time samo tog jednog dana u godini, ništa nećemo rešiti, a njihov položaj trenutno nije takav kakav bi trebalo da bude”.
*Pretpostavka je da među nama, kao i u svetskoj populaciji, ima 8-10 odsto osoba sa invaliditetom, ali to niko pouzdano ne zna jer nema registra, a i širok je dijapazon smetnji. Statistika je ružna reč u ovom kontekstu, ali tačna, i nema je. I nema ni OSI, ni njihovih porodica.
Ružna ili lepa reč, nije važno, statistiku nemamo i to mnogo govori. I u pravu ste, nisu samo osobe sa invaliditetom one koje nemaju dovoljno pažnje, to su i njihove porodice. One su prve pozvane da se njima bave, oni koji neformalno brinu o njima, omogućavaju im da ostvaruju maksimum svojih prava i mogućnosti. I šta se onda dešava? Ti isti članovi porodica nemaju odgovarajući pristup ni radu ni socijalnim pravima jer najčešće samo jedan član porodice privređuje, dok se drugi bavi detetom ili već odraslom osobom sa invaliditetom ili smetnjama u razvoju. Ekonomska kriza pogađa i porodice u kojima svi privređuju, pa možete da zamislite kako je onima u kojima često niko ne radi. Takve porodice su u krizi, ekonomskoj, socijalnoj, psihičkoj, emocionalnoj i često se raspadaju, pa onda imamo samohrane majke sa decom sa invaliditetom. Bez prihoda.
*Da li je Srbija kao društvo sazrela ili i dalje patimo od predrasuda kada su osobe sa invaliditetom u pitanju?
Mislim da još imamo mnogo predrasuda i to je jedan od razloga zbog kojeg OSI ne mogu da ostvare sva prava koja im se garantuju zakonima i međunarodnim konvencijama koje smo ratifikovali. Jedan od bitnih segmenata kojima država i društvo treba da se bave jeste dizanje svesti o neophodnosti prihvatanja i uključivanja osoba sa invaliditetom kao punopravnih članova društva. Od toga zavisi i koliko će se neke krute norme u životu zaista i ispuniti.
U malim mestima OSI se još kriju, pa je tu teško govoriti o bilo kakvim pravima i veoma je važno kako okolina prihvata, posebno decu sa smetnjama u razvoju, da li će prihvatiti svoje drugare, neće ih maltretirati, mada je teško i kad ih ne primećuju.
*Stalno se govori da od malih nogu treba raditi sa decom da prihvate različitosti, međutim mlađa deca nemaju problema sa drugačijima. S kim treba raditi, sa decom ili roditeljima?
I sa roditeljima i sa decom. Deca prihvataju različitosti jer su sva deca i svi ljudi po sebi različiti, pa deci ništa nije sporno do momenta dok ne dobiju instrukcije. Ako su roditelji puni predrasuda, a mi jesmo tradicionalno društvo koje ima predrasude i navikli smo da stigmatizujemo različitosti, mora intenzivno da se radi i sa jednima i sa drugima. Ne samo u vrtiću ili kasnije kroz građansko vaspitanje i svet oko nas, kroz mnoge predmete se može pokazati šta sve deca sa invaliditetom mogu, njihove sposobnosti, ne samo poteškoće već sve ono što mogu. Ono što ih čini izuzetnim.
*U žiži javnosti su obično ljudi sa izraženim invaliditetom, bez noge, ruke, otežano se kreće, ne vidi, ne čuje. Međutim, postoje grupe nevidljivih većini. Nedavno ste organizovali skup s porodicama i udruženjima osoba koje pate od autizma i državnim organima.
Da, ja sam to nazvala radnim sastankom, zaštitnik je pozvao sve nadležne državne organe i udruženja roditelja sa autizmom. Sve aktivnosti smo inicirali zajedno sa udruženjem Autizam – pravo na život i zaštitnik namerava da ih intenzivno sprovodi, a povod je bio dramatično pismo tog udruženja u kojem su skrenuli pažnju na jedan od najtežih problema s kojima se suočavaju – šta će biti s njihovom decom posle smrti roditelja. Taj strah od smrti koji generalno svi imamo njima je još veći, umaju ga i posle smrti! Šta će biti s njihovom decom koja ne mogu da se osposobe za samostalan život. Bili su inicirani problemom Branka (37), čija se majka (73) iznenada razbolela. Kad je ona otišla u bolnicu, Branko je otišao u Svratište, smeštaj za odrasle sa ulice, jer nije bilo mesta u ustanovi socijalne zaštite. Kada je medijski dignuta, tako da kažem, pompa, nađeno mu je mesto.
Generalno postoji problem sa servisima podrške, a posebno sa servisima koje osobama sa invaliditetom omogućavaju da žive u zajednici sličnoj kući od trenutka kad njihovi roditelji nemaju više mogućnosti da brinu o njima. Ti se ljudi obično smeštaju u rezidencijalne ustanove, koje su nisu odgovarajuće za pristojan, dostojanstven život. Zato je jedna od tema sastanka bila razvijanje servisa pomoći kojih ima sve više. Jedna je stanovanje s podrškom, ali da se sistemski finansiraju, da to ne bude samo projektno finansirane usluge. Takođe, treba da postoje i podaci na osnovu kojih se prave servisi podrške. Kao što smo rekli, mi nemamo evidenciju osoba sa invaliditetom, niti s kojom vrstom invaliditeta, što je veoma bitno jer kad planirate neku politiku morate znati koja je i koliko ljudi planirate.
Jedan od najznačajnijih problema koji prvo moramo rešiti jeste registar osoba sa invaliditetom, pa i osoba sa autizmom, koji će nam omogućiti da planiramo i sprovodimo adekvatnu politiku.
.jpg)
