Izvor: Politika, 24.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Engleskinja piše ćirilicom
Poseta Beogradu Helene Tobijas sa porodicom iz Londona nagoveštava povratak korenima potomaka ugledne srpske porodice, kojih je u svetu više od 40
Iako u venama Tobijasovih iz Londona teče koktel od engleske, nemačke i srpske krvi, sa velikim uticajem francuske, porodica se redovno, bez obzira na to da li je na Filipinima, u Ženevi, Hongkongu ili Njujorku, okuplja uz slavsku sveću, kolač i žito da obeleži Svetog Nikolu. To je krsna slava oba roditelja gospođe Helene, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po majci poreklom Lozanić, praunuke i potomka čuvenog srpskog intelektualca, vrsnog hemičara i nekadašnjeg dvostrukog predsednika Srpske kraljevske akademije Sime Lozanića.
Helena, koja u braku sa suprugom Piterom ima dvoje odrasle dece Huga i Anu, rođena je u Engleskoj, a obrela se sa svojima ovog proleća u Beogradu. Time nagoveštava svojevrsni test o sopstvenoj vezanosti za korene, ali i mogućnosti simboličnog povratka i veće prisnosti sa Srbijom potomaka Lozanića kojih, prema slobodnim procenama, danas u svetu ima četrdesetak.
Nigde na svom terenu
– Kad sam u Engleskoj nikad nisam sto odsto Engleskinja, osećam se malo kao da sam sa strane, neki pojmovi nisu moji. A ovde, budući da ne govorim jezik kako treba i vrlo starinski, onda ni tu nisam baš na svom terenu. Nisam svesna kad slušam radio i TV da je naglasak drugačiji od onoga kako sam ja učila da govorim srpski, jer nisam imala društvo i nisam odrasla u okruženju gde se govori srpski, osim sa roditeljima – iznosi svoju muku Helena Tobijas. Ipak, bez obira na sopstveno nezadovoljstvo, ona vrlo solidno barata srpskim. I, veli, bez greške piše ćirilicom, koju je naučila odlazeći kao mala u crkvu.
Prvi put je počela da razmišlja o svom nacionalnom identitetu tek na studijama, posle neočekivanog pitanja profesora ruskog jezika: "Kako se osećate?".
– Za mene je uvek bilo normalno da kod kuće budem Srpkinja, a van kuće Engleskinja. Kad god sam slušala ili gledala vesti, čitala engleske novine, nikad nisam verovala sve što se pisalo, primala sam to s rezervom. Nisam volela kad se piše nešto protiv Srba i u meni se nešto bunilo – iskreno priznaje. Dodaje da su njeni Hugo i Ana svesni njene porodice i "njene srpske polovine", to je i deo njihovog identiteta. Iako ne govore srpski, osim što ponešto razumeju, kršteni su u crkvi, redovno se brinu da za Svetog Nikolu budu kod kuće, a poslednji boravak u Beogradu su iskoristili da upoznaju duh našeg naroda i nove drugare. Sve to Helena je postigla bez ikakvog pritiska i kampanje, jednostavno za decu koja su dobar deo života provela na različitim krajevima sveta, parče srpskog identiteta se – podrazumeva.
Parče Srbije
Prvi susret sa Beogradom Heleni je ostao upečatljiv po zvončićima oko dečjih vratova. Bila je to Lazareva subota 1962. godine kada je sa majkom stigla u Srbiju, posle jedne od amnestija. Naime, majka je sa starijim bratom ilegalno napustila otadžbinu i krišom se otisnula u London gde se nakon svih ratnih godina srela sa Heleninim ocem, bivšim zarobljenikom u Italiji, Branislavom Petrovićem, vazduhoplovnim kapetanom vojske Kraljevine Jugoslavije. Nije verovao režimu u Beogradu i odbio je tamo da se vrati. Dete je tada prvi put videlo oca. U početku je otac morao, kao i ostali slične sudbine, naporno da radi u fabrici, a održavao je veze sa svojim ratnim drugovima, kojih je u Londonu bilo poprilično. Majka je našla posao u srpskom programu Bi-Bi-Sija. Helena veli da se ona rodila kada su roditeljske muke prevaziđene, kada su kupili kuću i počeli da žive solidnim životom.
Kroz čitav život po belom svetu Helena je uvek uz sebe imala parče Srbije. U tome je naišla na veliku podršku svog supruga:
– Moj muž, koji je Englez, ali od majke Nemice, a odrastao u Francuskoj – on je kao i ja, ni jedno ni drugo. Zato imamo razumevanje jedno za drugo. On je već navikao da sedi i sluša srpski, iako ništa ne razume, ali voli srpsku hranu, najviše ljute papričice, ajvar i sarmu – veli, ističući da joj je sudbina namenila ulogu da živi pored muža u inostranstvu dok on radi. I uvek su se na tim destinacijama družili sa našim svetom, najviše i najčešće u Hongkongu, gde je Piter kao i u ostalim prilikama bio angažovan na osvajanju tržišta za jednu parfimerijsku kuću. Njoj je kao uspomena ostalo radno mesto u izdavačkim poslovima "Fajnenšel tajmsa" i diploma ruskog i francuskog jezika.
Životna priča Helene Tobijas, praunuke Sime Lozanića i jedne od njegovih mnogobrojnih potomaka rasejanih po svetu, pokazuje da se iza demografskih i statističkih slika o našoj dijaspori kriju i čitave porodične sage, koje nagoveštavaju da obnavljanje njihovih veza sa Srbijom ne mora da podrazumeva samo fizički povratak.
Radivoje Petrović
[objavljeno: 24.07.2006.]
