Izvor: Politika, 23.Okt.2010, 23:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ekskurzija na Antarktik

Milena Vujičić boravila je 12 dana na Antarktiku sa međunarodnom ekspedicijom i želja joj je da sa grupom mladih iz regiona ponovi tu neobičnu avanturu

Robert Sven, prvi čovek koji je peške prešao Severni i Južni pol, sprema se za narednu avanturu – da sa svojim timom peške kerene sa Južnog pola do obale kontinenta, naučne baze gde će ih sačekati međunarodni tim ljubitelja prirode i avanture. Plan je i da se na ovoj ekspediciji, planiranoj za iduću godinu, koristi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << samo čista energija, ona koju može da proizvede sunce ili vetar, bez upotrebe plinskih boca, na primer. U bazi, u grupi koja će dočekati Svena i njegove saputnike trebalo bi da se nađu i ljudi sa naših prostora. Bar je to želja jedne dvadesetšestogodišnjakinje, rodom iz Lučana, koja trenutno živi i radi u Beogradu. Milena Vujičić, kaže da će ekspedicija krenuti sa Novog Zelanda odakle će brodom doći do Antarktika i tu provesti nekoliko dana, upoznajući se sa lepotama ovog neobičnog kontinenta, ali i slušajući predavanja o održivom razvoju, ekologiji, zaštiti prirode, kao i iskustva polarnih istraživača. Sveže utiske preneće im upravo Sven i njegov tim – za poduhvat koji se spremaju da preduzmu, pešačenje od Južnog pola do naučne baze koja je odredište, potrebno je pet nedelja, a na tom putu izgubi se i više od dvadeset kilograma. Uz sve to, neophodna oprema koju nose teži čak 160 kilograma. Milenin plan je da se poveže sa mladim ljudima iz regiona, kako bi se na vreme organizovali i postali učesnici neobične ekspedicije, jer da bi se stiglo do ledene lepote Antarktika, treba mnogo vremena i novca. Milena to najbolje zna, jer je i sama već bila na ovom kontinentu čitavih 12 dana kao član međunarodne ekspedicije. Upravo ta iskustva pretvorila su je u zaljubljenika u Antarktik, ali i još zagriženijeg borca za očuvanje prirode. A sve je počelo kao da je reč o najobičnijem putovanju, gotovo izletu...

– Videla sam u godišnjem izveštaju studentske organizacije „Ajzek” kratak izveštaj osmoro članova ove organizacije o njihovom boravku na Antarktiku, kao i da su prijave u toku. Otišla sam na sajt nevladine organizacije „2041”, koju vodi Robert Sven i poslala prijavu. Kada sam dobila pozitivan odgovor, mislila sam da se neko šali, da je to nemoguće – priča Milena.

Stvari su tek postajale nemoguće: trebalo je platiti oko 10.000 evra za učešće u ekspediciji, nabaviti posebnu opremu koju koriste planinari koji se penju na Himalaje, kupiti avionsku kartu, poneti novca za trošak...

– Većina ljudi bi rekla: „Nema šanse da sve to skupim i sredim za tri nedelje”, koliko sam ja imala do početka ekspedicije. Ali, ja sam stalno mislila kako bih se kajala ako bih propustila tu šansu i odlučila sam da pokušam sve što mogu. Pomogli su mi i prijatelji. Jedna poznanica koja se bavi planinarstvom, povezala me sa svojim drugarima, pa su me oni kompletno opremili, tako da opremu nije trebalo da kupujem. Ona, inače, košta oko 2.000 evra – kaže Milena.

Uz pomoć donacija, stipendija dva nemačka i jednog domaćeg preduzeća, pa i uz Svenovu podršku, koga je iznenadila velika želja naše sunarodnice da krene na put, Milena je ipak uspela da skupi potreban novac. Prvo odredište bio je Frankfurt, odatle je letela za Buenos Ajres, pa do Ušuaija, najjužnijeg grada u Argentini gde su se članovi ekspedicije sastali i brodom norveške kompanije „Kiper advenčurer” zaplovili kroz Drejkov moreuz do voda Antarktika.

– Zanimljivo je da je brod kojim smo plovili jugoslovenske proizvodnje, iz sedamdesetih godina prošlog veka. Pomislila sam da to mora da je ostvarenje neke promisli – da se na tom brodu vozi jedna Srpkinja. Inače, ekspedicija je bila zamišljena tako da plovimo brodom kroz ledeno prostranstvo, pristajemo svakog dana uz obalu, provodimo ceo dan napolju i noću se vraćamo na brod. Mada, nekoliko večeri prespavali smo i na tlu, u šatorima ili samo u vrećama za spavanje, ispod vedrog neba, već kako je ko hteo – objašnjava Milena.

Prvi susret sa Antarktikom u isti mah zadivljuje i čini da se čoveku zaledi krv u žilama, seća se naša sagovornica. Istovremeno ste oduševljeni prostranstvom u kojem vlada apsolutna tišina i kojim dominiraju svega tri boje, bela, siva i, kada je sunčano, plava, ali i prestravljeni kada pomislite koliko ste mali i kako bi vas priroda za tili čas progutala kada biste ste tamo našli sami ili sa samo troje, četvoro ljudi, opisuje Milena.

– Nas je bilo oko sto na brodu, raznih vera, nacionalnosti, rasa, od 17 do 50 godina. Ja sam bila jedina iz jugoistočne Evrope. Divno smo se družili, a svima nam je bila zajednička velika ljubav prema prirodi. Antarktik je zaštićen međunarodnom konvencijom koja važi do 2041. godine, otud i ime organizacije koja priprema ove ekspedicije. Tamo ne smete da ostavljate bilo kakve otpatke za sobom, ne smete da dirate životinje. Zato se one i ne plaše ljudi, pingvin vam, na primer, slobodno prilazi i nije retkost da potrči za vama – kaže Milena.

Temperatura u vreme kada je Milena boravila bila je „podnošljivih” do minus 20 stepeni, ali kada joj se doda vetar postaje izuzetno hladno. Prvo pravilo oblačenja je da vam noge budu suve, nosi se po dva, najviše tri sloja odeće, a obavezne su i zaštitne naočare, jer je zračenje previše jako i bez njih, spoj beline i sunčevih zraka može da izazove ozbiljne tegobe.

– Nikad u životu nisam bila više uzbuđena nego noć pred put na Antarktik, ali zato se tamo ni u jednom trenutku nisam plašila. Priroda je neverovatna, upoznala sam puno dobrih ljudi, čula dosta interesantnih predavanja i sada imam želju da celo to moje iskustvo prenesem drugima. I ako biste me pitali da li bih ponovo išla na Antarktik, moj odgovor je: „Naravno!” – zaključuje Milena.

Jelena Čalija

objavljeno: 24/10/2010

Nastavak na Politika...