Izvor: Politika, 08.Jun.2014, 12:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dvostruki magistar na jednom šalteru
Posle uspešne karijere profesionalnog košarkaša u više zemalja sveta i dve magistrature u Americi, Beograđanin Vladimir Zujović sedi za šalterom „Infostana”
Jedna Beograđanka kojoj se, kao i mnogim njenim sugrađanima, stomak vezuje u čvor kad treba da ide na neki šalter, dobila je ugovor za tri minuta na šalteru „Infostana” u Ulici kneginje Ljubice u Beogradu.
Nije mogla da veruje, pa je naglas počela da hvali ekspeditivnog momka koji je tako brzo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << završio posao, a njegove koleginice su zagrajale: „To je naša škola, naša škola!”
Teško da je to baš njihova škola, pre će biti da je američka, jer je momak, Vladimir Zujović, šest godina u Atlanti studirao i na kraju magistrirao menadžment i psihologiju, usput se profesionalno bavio košarkom u više zemalja sveta, da bi se na kraju vratio u domovinu i završio na – šalteru.
Pardon, nije završio, ma kakvi, on na jesen upisuje prava jer misli da će tako najbolje doprineti ispravljanju „krivih drina” kojih je ovde napretek. Istovremeno ide na časove gitare, uči francuski jezik i u svakom pogledu maksimalno radi na sebi. I veruje da njegovo vreme tek dolazi.
Vladimir je znao šta hoće, a i imao je sreće u životu. Košarkom je počeo da se bavi kao desetogodišnjak, a kasnije je bio jedan od najboljih igrača u Zvezdi.
Slučajno su ga videli neki menadžeri iz Amerike i predložili njegovim roditeljima da ode tamo, igra košarku i na osnovu toga dobije plaćenu školarinu. Prihvatili su, otišao je na Merser univerzitet u Atlanti i nije se ovde vraćao čitavih šest godina, od 1998. do 2003.
Otkud menadžment i psihologija?– U Americi je drugačiji koncept školovanja, oni su praktičniji nego mi – objašnjava Vladimir. – Tamo menadžment uopšte ne ide bez psihologije jer ne možeš biti dobar menadžer, a da ne uđeš u psihologiju ljudi.
Ne može svako da radi sve, niti svako sa svakim. Dva zaposlena od kojih je jednog ostavila žena, a drugi se tek oženio ne mogu da budu isto produktivni. Oduševio sam se njihovim principima, načinom razmišljanja, samosvešću…
Odrastao sam u zapadnjačkoj kulturi, ali sam ipak zadržao i nešto od našeg mentaliteta, baš kao što me je pre odlaska savetovao moj košarkaški mentor Moka Slavnić.
Kad je završio fakultet, Vladimir se našao pred izborom: da počne da radi ili da nastavi s košarkom. Izabrao je ovo drugo i nije se pokajao – svuda je uživao. Prvi profesionalni ugovor napravio je sa sarajevskom Bosnom, posle je potpisao s Lukoil Akademikom iz Bugarske, onda je došao period povreda i operacija: preponskih kanala, dislokacije lakta, šake i stopala… Toga se nerado seća, ali zato su usledile dve divne godine u Grčkoj, a onda i tri na Kipru.
– To mi je bio jedan od najlepših perioda u životu. Potpisao sam ugovor za čuveni Paok, a to znači da je na svakoj utakmici oko 10.000 ljudi, ceo Solun živi za tebe. Izgubio, dobio, nebitno, svi te podržavaju – e zbog toga sam i počeo da igram košarku. A na Kipru vode pravi zapadnjački život, bogata su zemlja, sve im je sređeno, pod konac, nema previše frke, buke... Posle sam jednu sezonu bio u Pekingu, to je sasvim drugi svet, druga kultura, sve me je fasciniralo. Poslednju sezonu igrao sam u Rabotničkom iz Skoplja. Tamo mi je deo familije, pa sam odlučio da jednu godinu budem s njima. I tu mi je bilo mnogo lepo.
Mogao je Vladimir još malo da se bavi košarkom, ali bilo mu je već 33 godine i krajnje vreme da nešto počne da radi. Pozdravio se sa sportom da njegovo školovanje ne bi palo u vodu, došao u Beograd, stavio prst na čelo i pola godine razmišljao šta je to čime bi on voleo da se bavi.
Opredelio se za pravni fakultet, ali je pre toga trebalo obezbediti neki posao, što za nekoga ko dolazi iz inostranstva nije nimalo bilo lako. Bukvalno je „pao s neba”, morao je tek da upoznaje ljude, da širi mrežu poznanstava, slao je svoj si-vi na sve strane, došao i do direktora „Infostana” i rekao mu da se, bez obzira na svoje obrazovanje, ne libi nikakvog posla, pa ni ovog na šalteru.
– Nije mi to bio problem jer sam već prošao onu fazu da putujem po svetu i da mi se ljudi dive, a sada je došlo vreme da se gura i da se stvari stavljaju na svoje mesto. Veoma sam zadovoljan kad ugovor mogu da odradim za tri minuta.
U radnoj knjižici Vladimira Zujovića ne stoji magistar, nego master – neće naši da mu nostrifikuju magistraturu. Neko vreme se borio protiv toga, ali je digao ruke, kaže da mu je zvanje manje bitno od toga da zna da radi to što radi. U njegovim živim, veselim očima i ozarenom licu nema ni najmanje jeda, može da se „učita” jedino zadovoljstvo.
– Srećan sam što sam ovde, ne pada mi na pamet da idem nekud van zemlje. Jeste da je sve haotično, ali zato imam motivaciju da to uredim i promenim, a da bih u tome uspeo, moram prvo da menjam sebe. Prijatelji mi kažu da trošim previše energije na ovom šalteru, neka, imam je koliko i atomsko jezgro. Volim ovu zemlju, ovaj narod, mislim da imamo duh i šarm, neku specifičnu snagu. Tek kad odete negde van, vidite koliko je naše – naše.
Radmila Tamindžić
objavljeno: 08/06/2014
