Izvor: Politika, 03.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dug staž u redu za penziju
Penzioneri čekaju mesecima na prvi ček. – Radnici sami tragaju za dokumentima koje firme po novim propisima treba da dostave
Stotine ljudi iz dana u dan dolaze na šaltere Fonda penzijsko-invalidskog osiguranja u Beogradu ne bi li priložili, kako se nadaju, i poslednji obrazac koji im nedostaje da bi ostvarili pravo na penziju. Jer, koliko god im službenici objašnjavali koji su sve dokumenti potrebni, uvek se ispostavi da neka potvrda nedostaje. I kada se svi papiri nađu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na broju, onda se utvrdi da neka služba nije obradila predmet i prosledila ga sledećoj instanci.
Iako zakon nalaže da PIO mora svoj posao obaviti u roku od dva meseca, ponekad prođe i nekoliko meseci pre nego što novopečene penzionere obraduje prvi ček. Primorani su da trče od jednog bivšeg radnog mesta do drugog, od jednog do drugog grada, kako bi pronašli papire koje je poslodavac zaboravio da prosledi u PIO ili su doneti neki novi propisi.
– Pet preduzeća širom Srbije morao sam da obiđem da bih prikupio sve papire. Doneto je pravilo da zarada u svim godinama rada ulazi u penzijsku osnovicu, ali te podatke firme nisu slale u PIO zato što to ranije nije traženo. Kada sam sve doneo, u Fondu nisu bili u stanju da kopiraju predmet ili da ga unesu u kompjutersku bazu podataka, kako bi sve potrebne službe mogle istovremeno da rade na mom slučaju, nego se predmet „šeta” od odeljenja do odeljenja evo već pola godine, dok ja krckam ušteđevinu – priča čovek koji je želeo da ostane anoniman jer, kaže, proceduru još nije završio.
Firme u kojima je nekada bio zaposlen poštovale su propise, ali neke druge nisu, već su ljudima na kraju karijere zakidale na uplaćivanju radnog staža, pa ovima nije preostajalo ništa drugo nego da pronađu pozamašnu sumu i sami uplate „ukradene” godine.
– Meni je jedan gazda pojeo pet godina, drugi još tri. Uplaćivala sam staž sama dok mi je suprug bio živ, dok sam imala neku paru da odvojim preko osnovnih potreba. Ali sada, kada sam ostala sama, zavisim od pet hiljada dinara socijalne pomoći. Dolazim već nekoliko puta da mi razjasne šta mogu da uradim kako bih dobila penziju, ali ništa ih ne razumem – kaže Jagoda, nekada zaposlena u kuhinji „Beka”.
Njena sestra Slavica, dijabetičar, stoji pokraj nje u redu. Radi privatno da bi se izdržavala dok ne stigne penzija, ali bolest joj oduzima snagu i ne zna koliko će još moći da izdrži dok ne shvati koja su joj dokumenta potrebna i gde da ih nađe.
Čak su i oni kojima je prvi ček stigao još pre nekoliko godina u opasnosti da ih ponovo pozovu u red pred PIO šalterima. Tomislav Mladenović, do pre dve godine mašinbravar u „Kolubari”, morao je da popuni dodatne obrasce. Razumeo je šta službenici traže od njega.
– Napišu oni jasno šta nam je potrebno, samo što je narod nepismen. Odmah sam prikupio papire i ovog puta i onda sam išao u penziju, ali je trajalo osam meseci dok nisu završili predmet. Svaki put kada bih se raspitivao gde je zapelo, odgovarali bi mi: „Predmet se radi”. Otpremnina se brzo istopila i sreća je što je supruga još bila zaposlena, inače bih se namučio. Ne smem ni da zamislim kako preživljavaju žene poginulih kolega, koje ne dobiju otpremninu, a često same ne rade, niti imaju na koga da se oslone – kaže Tomislav Mladenović.
Pod uslovom da se propisi naknadno ne promene, jedini način da se izbegne dugo čekanje na prvu penziju jeste da se dokumenta prikupe pre poslednjeg dana na radnom mestu. Đurđevka Manojlović priznaje da ne bi znala šta sve mora da nabavi da neko vreme nije radila kod jednog advokata. Koliko će joj njegovi saveti vredeti, ipak, tek treba da proveri, jer je juče prvi put stala u red. Možda će i ona nebrojeno puta pokušavati da se sporazume sa službenicima Fonda PIO, da sluša kako oni sve više povisuju glas što stranka manje razume i kako na molbu da odgovore na samo jedno pitanje pokazuju na natpis „Šalter ne radi”.
Vladimir Vukasović
[objavljeno: 04/04/2008]
