Izvor: Politika, 23.Jan.2011, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobra i loša krvoprolića
Za knjigu ,,Politika genocida” američkih autora Edvarda Hermana i Dejvida Pitersona, politički i medijski analitičar iz SAD, Norman Solomon, tvrdi da je ,,predodređena da postane sumorna klasika”
Ljudska sposobnost da masovne zločine ignoriše ili ih ozloglasi, u zavisnosti od toga da li ih činimo mi ili ih čine naši neprijatelji, primetna je i danas, kao i bilo kada u istoriji.
Ovo je jedan od zaključaka profesora Edvarda S. Hermana i novinara Dejvida Pitersona >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz njihove knjige ,,Politika genocida”, nedavno prevedene na srpski jezik, samo nekoliko meseci pošto je objavljena u SAD. Predgovor za ovu knjigu napisao je jedan od najuglednijih svetskih intelektualaca Noam Čomski.
Prevod knjige ,,Politika genocida” na srpski objavilo je izdavačko preduzeće ,,Vesna Info” iz Beograda.
Glasoviti kritičari američkog (i svakog drugog) koncepta imperijalne moći, Čomski i Herman su već decenijama u središtu intelektualnog, moralnog i političkog otpora takvoj politici koja se uspešno oslanja upravo na intelektualce i najuticajnije medije, a u svetu na klijentističke režime i lokalne upravljače koji su instrument njenog širenja.
Sve širi krug novih generacija kritičkih intelektualaca u SAD i svetu, pod neposrednim uticajem Čomskog, uz oslonac na moderne tehnologije kakva je Internet, ispituje i odnos američke imperijalne moći prema genocidu i ratnim zločinima. Podvrgavajući oštroj i dokumentovanoj kritici selektivno, manipulativno i nemoralno postupanje te moći u proizvodnji neistina, nedokazivih tvrdnji i dokazivih neistina u ,,politici genocida”, dokazujući da je vodi establišment SAD, pomognut intelektualcima, medijima i klijentima sa svih kontinenata.
U ovu politiku su uključeni ogromni resursi, a njena propagandna retorika vuče repove iz vremena Hladnog rata, što je i omogućilo, prema Hermanu i Pitersonu, ,,rutinsku demonizaciju bilo koje mete američke vlade i široko rasprostranjeno verovanje ove zemlje u sopstvenu ’izuzetnost’, moralnu superiornost i potpuni imunitet od međunarodnog prava”.
Paralelno je stvoren ,,skoro neograničen kapacitet medija i intelektualne elite, kao i široke javnosti, da progutaju sve što podržava Amerika – terorizam, agresiju, zločine protiv čovečnosti, pa čak i genocid”.
Ranih sedamdesetih prošlog veka, Čomski i Herman su utvrdili kao ,,očigledno dokazivo” da su se američki zvaničnici, uz pomoć medija i intelektualaca bliskih vlasti, angažovali i u ,,upravljanju zločinima”, odnosno u ,,politici genocida”, koja preko ,,propagande skreće pažnju sa nasilja koje organizuje i odobrava Amerika na nasilje njenih neprijatelja”.
Iz svega toga izrastao je zastrašujući model prema kome ,,postoje dobra i loša krvoprolića – ona koja se mogu ignorisati i ona na koja se treba sa zgražavanjem usredsrediti”.
Zato su autori studije ,,Politika genocida” definisali delom ironično osenčenu podelu krvoprolića na konstruktivna, benigna i zlikovačka, pri čemu je potkategorija ovih trećih mitsko krvoproliće.
Podela je zasnovana na ispitanim činjenicama koje svedoče o tome kako američka vlada i mediji procenjuju krvoprolića, zavisno od toga ko je odgovoran za njihovo izvršenje.
„Konstruktivna krvoprolića” (uključujući ordinarne ratne zločine i genocid) masovni su zločini čiji su počinioci ,,američka vlada i režimi koji je zastupaju”, odnosno klijenti SAD na raznim stranama sveta. Konstruktivna krvoprolića nisu predmet zapadne humanitarne brige, to su zločini van domašaja ,,međunarodnog prava”, a mediji i javnost ih prećutkuju (analizirano pre svega na slučaju Iraka).
U nizu primera „zlikovačkih krvoprolića” dvojica autora su analizirali i rat u Bosni i Hercegovini. Prema ovoj vrsti krvoprolića, intelektualci i mediji, sledeći propagandne potrebe zapadnog establišmenta, iskazuju veliku pažnju i emotivnost. Pri tome usmeravaju svoje energije u gradnju globalne, a netačne slike, da je neka od demonizovanih strana u ratnom sukobu počinila ,,genocid”. Razume se da je to strana koju SAD vide kao prepreku ostvarenju svojih ciljeva.
Pošto su tokom razaranja SFR Jugoslavije SAD, Nemačka, NATO i Evropska unija stali uz one koji su tražili odvajanje od jedinstvene federalne države, a ,,svi su bili protiv nacionalne grupe Srba koja je najduže istrajavala na očuvanju Jugoslavije”, zapadni blok se ,,čvrsto svrstao iza Hrvata i Slovenaca, a onda bosanskih muslimana i, najzad, kosovskih Albanaca”, a protiv ,,demonizvanih Srba”. Zato su tokom rata u BiH za etničko čišćenje i etničko ubijanje izrazi ,,masakr” i ,,genocid” bili ,,brzo primenjeni na ratne operacije Srba”, konstatuju dvojica američkih autora.
U „benigna krvoprolića”, uz druge primere širom sveta, oni su svrstali i hrvatsku operaciju ,,Oluja” 1995, kao ,,najčistiji slučaj namernog i masovnog etničkog čišćenja koji se može naći”.
Ali, pošto je ,,Oluja” rešila ,,hrvatski problem sa Srbima i uživala američku podršku, ona je bila nezanimljiva i nije tretirana ni kao masakr ni kao genocid”.
Kao jedini primer „mitskog krvoprolića”, izmišljenog zločina, autori su analizirali Račak, taj ,,masakr” koji je ,,odlično poslužio američkim i NATO planerima za bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije”.
,,Ako je Račak izmišljeni zločin, kao što verujemo, onda je rat koji je na taj način prodat svetu zasnovan na laži, a svaka ideja da je taj rat bio u cilju dostizanja pravde mora se dovesti u pitanje, ako ništa drugo, onda samo zbog te činjenice”, konstatuju Herman i Piterson.
Pošto iz njihove vizure stvari sa zločinima genocida stoje tako kako stoje, pošto se zločini imenuju kao ,,genocid” zavisno od toga da li su žrtve, bez obzira na njihov broj, ,,vredne” ili ,,nisu vredne” sa stanovišta američkog imperijalnog interesa, Čomski u predgovoru ove knjige zaključuje da bi ,,najčasnije bilo” da se izraz ,,genocid” do daljeg ,,izostavi iz rečnika dok ne dođe dan, ako ikada dođe, kada iskrenost i poštenje budu ’narastajuća norma’.”
U prilog toj ideji, Čomski s pravom navodi da je zbog učestale primene ove reči u poslednjim decenijama, njena trenutna upotreba ,,uvreda sećanja na žrtve nacista”.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 24.01.2011
