Izvor: Danas, 05.Dec.2014, 02:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Devedesetih godina je bilo lakše
Zamislimo da smo u devedesetim godinama za trenutak. U tom zamišljanju nema mesta za opoziciju na drugoj strani. E to je sadašnja situacija. Oni koji su devedesetih vladali, ali imali jaku opoziciju, sada vladaju, ali sa potpuno razjedinjenom „svojom“ opozicijom, bez ikakvih naznaka da je moguće stvaranje bloka sa karakterom jasne antiteze sadašnjem beznađu.
A premijer Vučić jasno je rekao 10. marta ove godine u hali Pinki da ‘’bez obzira kakve se reforme budu sprovodile >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << on neće dozvoliti da se dira u penzije’’ i da je ‘’bolje da se skida sa naše grbače nego da se diraju stečena prava penzionera’’. Ipak, država je najpre sa njihove i grbače najsiromašnijih penzionera u Beogradu počela proces uštede, dok javni sektor postaje sve neracionalniji. Opozicija praktično ne postoji. Ili se nudi vlastima, poput Jovanovića, koji čak Vučića poredi sa Đinđićem, ili je mnogo više usmerena jedna na druge, što opet pokazuje primer Jovanovića, nego na kritiku ovog antisistema koji nas razjeda. Mnogo je prostora za pitanja. Dve i po godine je dovoljno da bi se, zaista, ‘’položili računi’’.
Sadašnji premijer je još 2011, u svojstvu potpredsednika SNS, rekao da je plan njegove stranke da u Srbiju dovede 100 milijardi evra investicija u narednih deset godina. Gde su? Obećao je ukidanje najmanje 60 agencija, a ukinute su tri. Broj zaposlenih u administraciji došao je do 800.000. Obećao je prve pravosnažne presude za privredni kriminal ‘’do kraja 2013. godine’’, ali od istih za sada nema ništa. Industrijska proizvodnja manja je za 16 odsto u odnosu na prošlu godinu, a BDP-a za skoro četiri odsto. Imamo na delu otvorenu manipulaciju procentima nezaposlenih, jer dok se nezaposlenost navodno stalno smanjuje, mi ne vidimo gde se to ljudi zapošljavaju.
Na delu je vlast koja ne preza ni od rušenja advokature ustanovljene Zakonom o javnim pravozastupnicima donetim na predlog Vlade Ilije Garašanina 28. februara 1862. tako što osniva udruženje podobnih advokata i krši Ustav. Ako ne mogu da reše problem, pribegavaju destrukciji, čak i kada se radi o instituciji duge tradicije dostojne poštovanja. Zašto otvoreno ne kažemo da za ovu vlast postoje tajkuni i ‘’tajkuni’’, odnosno da su Miroslav Mišković i Milan Beko na tobože potpuno drugačiji način stigli do bogatstva? Kao da ni jedan ni drugi nisi iskoristili devedesete i sankcije da bi izgradili svoje imperije, a opet, samo je jedan u nemilosti. Ako su mediji pristrasni, postoje druge forme kojima se može doći do građana. Kao što smo videli, mitinzi izgleda nisu prevaziđeni.
Nije u pitanju samo opozicija, u pitanju je i ćutanje nevladinog sektora koji se isticao odlučnim otporom Miloševićevoj vlasti i njenim mehanizmima manipulacije, da bi sada bio nem.
Ne postoji ni akademska zajednica koja će zaštititi dobre studente jasnom osudom plagiranja i plagijatora. Umesto da se utrkuju ko će da se prihvati posla analize spornih doktorata, rečeno je da to otprilike nije njihov posao. Ovo je ključni razlog za strah, jer ne postoji adekvatan odgovor urušavanju institucija u koje, po prirodi stvari, mora postojati poverenje i odnos uvažavanja.
Da li je moguće da se definiše minimalan oblik konsenzusa među onima koji smatraju da zemlja ne ide u dobrom pravcu? I među strankama i u vanpartijskom miljeu. Oblik konsenzusa koji ne podrazumeva zadovoljenje partikularnih (stranačkih) interesa, već sadrži najmanji zajednički činilac opštih interesa. Zajednički poziv na poštovanje medijskih sloboda i alarmiranje međunarodnih organizacija može biti prvi korak. Jednodušna osuda varanja na univerzitetima može biti drugi. Osuda bahate vladavine obećanjima treći.
Devedesetih godina bilo je lakše. I tu ne mislim na ekonomske i socijalne prilike. Mislim na to da je postojala alternativa koju smo mogli da čujemo i vidimo uprkos očitoj zloupotrebi medija. Danas imamo skoro jednako cenzurisanu javnu reč, tabloidizaciju koja zbunjuje javnost plasiranim aferama o stalnom ‘’rušenju’’ vlasti i izakulisanim dogovorima opozicije sa ‘’tajkunima’’, nemamo emisiju, poslednja je bila ‘’Utisak nedelje’’, koja je u stanju da bez skrupula pita ono što interesuje običnog čoveka. I sebe ubrajam u takve. I opoziciju koja nije u stanju, ili joj nije u trenutnom interesu, da stane na put povampirenom duhu devedesetih.
Autor je sociolog
