Izvor: Blic, 15.Feb.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dementni prepušteni porodici
Nastojeći da spreče obolele od Alchajmerove bolesti da pobegnu iz staračkog doma u Diseldorfu, zaposleni su izmislili fantomsku autobusku stanicu na kojoj oboleli čekaju autobus koji će ih kobajagi odvesti kući. Reč je, naravno, o lažnoj stanici na koju autobusi nikada ne dolaze. Ovaj metod koristi sve veći broj staračkih domova, a cilj je da se oboleli od Alchajmerove bolesti spreče da ne odlutaju nekuda i ne izgube se.
Takve ili slične metode u Srbiji se, međutim, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne koriste jer mi nemamo nijednu stacionarnu ustanovu koja se isključivo brine o dementnim pacijentima. Obično se takve osobe smeštaju u staračke domove, ali samo u one gde postoji odeljenje za demenciju. Ipak, o njima najčešće brine porodica. Tokom 2008. godine otvoren je prvi u regionu Centar za poremećaje pamćenja i demenciju pri Kliničkom centru Srbije. Međutim, u ovoj ustanovi se samo bolest dijagnostikuje i predlaže dalja terapija.
Alchajmerova bolest ili demencija zbog svojih socijalnih i ekonomskih posledica predstavlja veliki javno zdravstveni problem savremenog sveta. U Srbiji ne postoje precizni podaci koliko ima obolelih, ali se pretpostavlja da oko osam odsto stanovnika iznad 65 godina ima demenciju.
Bolesnik prvo počinje da zaboravlja svakodnevne, relativno nebitne činjenice, retko spominjana imena ljudi. Međutim, ubrzo zaboravlja dogovore i obaveze, važne činjenice iz svakodnevnog života, poput onih da isključi šporet ili rernu i time postupno postaje zavisan o tuđu pomoć, kaže za „Blic" dr Elka Stefanova, iz Centra za demenciju KCS.
- Nažalost, mi nemamo specijalnu ustanovu za ove pacijente, niti dnevne bolnice, koje postoje svuda u svetu. Sve pada na porodicu. Međutim, otvaranjem Centra za demenciju na neki način hvatamo korak sa razvijenim svetom, jer cilj osnivanja ustanove je upućivanje pacijenata i njihovih porodica kako da žive sa bolešću - objašnjava dr Stefanova.
Klinički početak demencije je obično postupan, sasvim neprimetan, tako da ni bolesnik niti njegova porodica nisu u stanju da odrede tačan početak. Porodica bolesnika obično prvo primećuje njegovu zaboravnost. Uobičajeno je govoriti da bolesnik prvo gubi sposobnost pamćenja novih stvari, dok ona ranije naučena ostaju dugo sačuvana.
U kasnijem toku bolesti bolesnik može postati apatičan i nezainteresovan ili pak suprotno - nemiran. Uskoro počinje zanemarivati svoj izgled, prisutne su i prave halucinacije. Bolesnik postaje egocentričan i zajedljiv, izrazito sumnjičav prema članovima porodice. U uznapredovalim stadijumima nastupa gubitak refleksa, bolesnik više ne može niti stajati niti hodati i ostaje prikovan za krevet. Ova progresivna i tragična bolest može potrajati i preko 10 godina.
- Lek za demenciju ne postoji. Ono što je san svake farmaceutske industrije i san svake laboratorije koja se bavi neurodegenerativnim procesima jeste u stvari napraviti lek koji bi sprečio starenje ili Alchajmerovu bolest. Pominju se različiti lekovi i različite preventivne mere, ali to još niko nije do sada uspeo da napravi. U početnom stadijumu mogu se dati lekovi koji usporavaju tok bolesti - navodi Stefanova.
Simptomi
- poremećaj pamćenja
- smetnje u orijentaciji u vremenu i prostoru
- nesposobnost učenja i pamćenja
- česte promene raspoloženja
- teškoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti
- promene u ponašanju i karakteru
- teškoće sa spavanjem
- potištenost, teskoba, strah
- menjanje karaktera, osoba postaje tvrdoglava, škrta
- teškoće u pisanju, čitanju i govoru
- neprepoznavanje okoline
