Izvor: Politika, 05.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući azil
Beograd je jedan od retkih velikih gradova koji nema prihvatilište za pse. – Goran Paskaljević: Ono što postoji u Ovči ne računa se, to je gubilište
To što beogradskim ulicama luta pet-šest hiljada napuštenih pasa jeste dokaz da nije baš mnogo učinjeno da se broj lutalica smanji. Zato raduje izjava Branislava Božovića, sekretara Sekretarijata za zaštitu životne sredine Beograda, da će glavni grad ove godine sa deset miliona dinara nastojati da pripremi projekat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i teren za gradnju jednog ili dva azila za napuštene životinje. Predsednici opština Palilula, Rakovica, Mladenovac, Obrenovac i Lazarevac ponudili su saradnju u traženju lokacije, jer humanost većine prestaje u trenutku kad se pomene mesto za prihvatilište. Niko neće lavež i buku u svom komšiluku.
Po rečima sekretara Božovića, Beograd se intenzivno bavi problemom pasa lutalica, pre svega po osnovu Zakona o veterinarstvu, a potom i usvajanjem Strategije o rešavanju problema pasa lutalica u 2006. i 2007. godini.
– Najveći deo posla obavlja Veterinarska stanica Beograd sa kojom imamo ugovor, ali pomažu nam i tri nevladine organizacije. Lane smo konkretno za zoo-higijenu, za sve što je preduzeto da Beograd na najbolji način reši problem napuštenih životinja, izdvojili 61 milion dinara. Ove godine ta suma će iznositi 55 miliona dinara, jer je sada sa dnevnog reda skinut popriličan trošak za čipovanje sedam hiljada životinja – objašnjava Branislav Božović.
Kada se kroči na ulicu, kada se vide slike onih koji imaju ožiljke od psećih zuba i porazgovara sa onima koji pse i mačke vole, a spremni su da im pomognu – vest o azilu ili azilima mogla bi se dopuniti rečju „konačno”.
– Ovo je, nažalost, jedan od retkih velikih gradova koji nema prihvatilište za pse, ali su taj posao na sebe preuzeli neki entuzijasti spremni da ulože novac. Ono što postoji u Ovči ne računa se, to nije prihvatilište, to je gubilište za pse. Slike odande su grozne. Predložili smo da taj prostor bude iskorišćen za masovnu sterilizaciju, jer to je najbolja mera za smanjenje broja napuštenih životinja – govori Goran Paskaljević, naš poznati filmski režiser, predsednik Udruženja „SOS enimals”, dugogodišnji dokazani prijatelj životinja, čovek koji brine o azilu „Kod Kaće” u kome ima 300 pasa.
– Moja supruga Kristina i ja uložili smo više od 30.000 evra da se taj prostor proširi i osposobi za normalnu upotrebu. A onda se nađe neko, kao što je Elvir Burazerović iz „Orke”, da preti kako će zatvoriti azil, jer nije sagrađen po svetskim merilima. Ja sam tog momka nekada podržavao, insistirao sam da bude predsedavajući Saveza za zaštitu životinja, jerneko mora da se bavi i tim mastiljarskim poslom, ali ne može on koji zarađuje pare baveći se teoretski zaštitom životinja da kaže da se ja time bavim iz političkih pobuda. Ujutru kad ustanem ja prvo pomislim da li ti psi imaju šta da jedu, da li nekome od njih potreban veterinar. I, naravno, kada su do mene počele da stižu slike o katastrofalnoj situaciji u Ovči, o stradanju stotina pasa, burno sam reagovao, za razliku od Burazerovića, koji ih brani, jer ne želi da „talasa” kako bi sačuvao svoju platu i ono „pored plate” – objašnjava Goran Paskaljević.
– Uzaludni su sterilizacija i obeležavanje ako se to ne uradi dobro, pa pas umre u mukama posle sedam dana ili, još gore, ako se vrati na ulicu i posle sedam dana pokupe ga šinteri i ubiju – upozorava režiser. – Samo teško bolesni i agresivni psi bi trebalo da budu podvrgnuti eutanaziji, a ostali moraju da budu vraćeniu staništa. Sada u Ovči ubijaju nekoliko stotina životinja mesečno. Zato ćemo mi dostaviti Skupštini grada svoj predlog za rešenje tog problema koji zahteva hrabrije rezove u toj oblasti.
Neslaganje čelnih ljudi dva udruženja, „SOS enimalsa” i „Help enimalsa” sa „Orkom”, koji su pre nešto više od godinu dana formirali Savez za zaštitu životinja, kumovalo je vraćanju na početne pozicije. Svako za sebe. S tim što je prošle godine od Info-centar dobio od Skupštine Beograda 10 miliona dinara, „Help enimals” – šest, a „SOS enimals” – dva miliona dinara.
– Savez je osnovan po nalogu čelnika grada, jer nisu želeli da iza Info-centra stoji samo „Orka” – ističe Zlata Korjenić iz Udruženja „Help enimals”. – Stanje u prihvatilištu u Ovči je nepromenjeno, a prema izveštaju veterinara Tamare Popić, koja je bila nezavisni posmatrač Saveza, tamo su izvedene mnoge nestručne sterilizacije, masovna ubijanja i mučenja pasa. Zbog mogućih nesporazuma razjasniću i pomenutu jednokratnu pomoć grada koja je samo na jedan dan prošla preko računa „Help enimalsa”. Tih šest miliona namenjeno je isključivo za hranu za 1.489 životinja smeštenih u azilima udruženja „Respekta”, „SOS enimalas”, „Help enimals”, „Zoovita”, „Udruženja mačaka” i hrane će biti samo do juna.
– Mi u „SOS enimal” bavili smo se sterilizacijom uličnih mačaka. Sa dva miliona dinara, koliko smo lane dobili od grada, sterilisali smo osamsto mačaka, tetovirali ih i vakcinisali da, ako budu ponovo uhvaćene, veterinari ne moraju opet njima da se bave – dodaje Paskaljević. – Za razliku od nas, koji uz mnogo manje dobijenog novca dajemo i svoje pare za dobro životinja, polovina sume namenjena Info-centru pri „Orki” otišla je za plate zaposlenih i „prodavanje magle”. Sada su podneli zahtev da im se odobri 15 miliona dinara i dobili obećanje da će im to grad avansno uplatiti. Po Burazerovićevim rečima, to je tek trećina sredstava koja im pristižu na račun, uz razne druge donacije. Gde troše pola miliona evra godišnje?Hajde da na kraju budemo pozitivni – smeška se Paskaljević. – Beograd mora da izdvoji sredstva za pravu zaštitu životinja koja će biti barem tri putaveća od onih koju daje „Orki” ili onih koje troši za likvidaciju životinja u kafileriji u Ovči. Ili, gradska skupština mora da prestrukturiše finansiranje ove oblasti, za dobrobit životinja, ali i ljudi, hajde da i ja kažem, poreskih obveznika Beograda.
--------------------------------------------------------------------------
Francuzi bi pomogli
Veći deo godine Goran Paskaljević živi u Parizu zbog profesionalnih obaveza, pa ga pitamo kako je tamo organizovan sistem čuvanja napuštenih životinja. Kaže, „psa lutalicu teško ćete videti na ulici”, a i ako ga nađete možete ga odmah predati na punktu SPA, jedne od najvećih evropskih asocijacija koja se bavi zaštitom životinja, a ima pedeset azila. „Na čelu te organizacije, koja je spremna na partnerstvo sa Beogradom i Srbijom, nalazi se mlada dama koja bi donela prvi ček na 30.000 evra kao podršku i pomogla da se projektuju azili, jer oni imaju veliko iskustvo u tome. Preduzeću nešto tek kada budem siguran da to nije uzaludan posao”, kaže Paskaljević, podsećajući da su njegovi prijatelji u Francuskoj, Americi, Holandiji, Nemačkoj i Engleskoj „usvojili” pedesetak naših kuca.
Rajna Popović
[objavljeno: 06/02/2008.]
