Izvor: Politika, 27.Avg.2012, 12:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Buda iz kultnog Kluba književnika
Sklopljena je stranica istorije koja se od 1954. stvarala u Francuskoj 7, sedištu Udruženja književnika Srbije, lokaciji koja je slavu stekla po podrumu u kome je više od pola veka smešten kultni Klub književnika.
Nema više ni Ive ni Bude, ugostitelja poznatih koliko i galerije njihovih gostiju: pisaca, pesnika, slikara, političara i diplomata, stranih i domaćih novinara, obaveštajaca, boema i simpatičnih danguba, mladih i vremešnih lepotica.
Budimir Buda Blagojević, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbin pravoslavac iz okoline Loznice, umro je prošle nedelje. Ivo Kusalić, Hrvat katolik iz Cavtata, umro je 1989. Kumovi su slovili za sjajan primer gastronomskog ekumenizma.
Pored njih su prodefilovali Alfred Hičkok, Orson Vels, Vivijen Li, Elizabet Tejlor, Ričard Barton, Česlav Miloš, Semjul Beket, Orijana Falači, Marlon Brando, Žan-Klod Paskal, Marija Šnajder, Silvana Mangano, Sofija Loren, Žan-Pol Sartr, Alberto Moravija, Đani Anjeli, Ginter Gras, Bert Lankaster… Robertu de Niru je Pera garderober objašnjavao da nema mesta i da navrati drugi put.
Ivo Andrić je najčešće sedeo sam ili u društvu Miloša Crnjanskog i fizičara Pavla Savića. Dr Isidor Papo je iz lonca sa šporeta sam uzimao ono što je hteo da jede.
Otkako je ostao bez Ive, Buda je pažljivo nadgledao najčuveniji beogradski klub, poprište žučnih književnih i političkih rasprava, bazar svekolikih intriga, rodonačelno mesto srpske demokratije na kome su uz mnogo pića saopštavane po vlast često nezgodne istine.
Bile su to godine u kojima su za takozvanim hercegovačkim stolom u srednjoj sali sedili Vuk Drašković i Vojislav Šešelj, u onoj levoj raspravljali Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, a Ljubiša Ristić i Milorad Vučelić uz jagnjeću glavu elaborirali planove o srpskoj levici.
„Decenijama se velika politika odvijala upravo ovde, u ovim salama. Nekad sam se osećao kao da se pred mojim očima i ušima odlučuje o ratu i miru”, pričao je.
Uvek ozbiljan, pogleda skrivenog iza debelih stakala naočara, u belom kaputiću Mao Cedungovog dizajna, dobro je poznavao svoje goste. Pratio je njihov rad. Čitao njihove knjige i tekstove, gledao filmove, odlazio na koncerte. Poznavao njihove navike. Šrafcigerom je lomio led i donosio viski bez pitanja.
Napuštao je Klub u rane jutarnje sate, pošto isprati poslednje goste uvek raspoložene „za samo još jedno piće”. Malo bi dremnuo, a onda išao u nabavku kod svojih dobavljača. Brinuo je o renomeu i kvalitetu. Od glavnih jela do nadaleko čuvenih krempita.
Držao se zlatnog ugostiteljskog pravila da je stari gost najbolji gost. Pijanog Jašu Grobarova za stolom ni po koju cenu ne bi probudio da ustupi mesto gradonačelniku Beograda ili američkom ambasadoru – ako su i banuli.
Posle šest i po decenija šetnje među kafanskim stolovima i 51 godine u Klubu, kada su došli novi vlasnici, Buda je 2008. otišao u penziju. Dolazio je i dalje, kad je mogao. Potom je proredio.
Kada ne bude Bude neće biti ni Kluba književnika, rekao je neko.
Budo, posle svih ovih decenija bdenja pored stolova, zaslužio si da sedneš. Da se odmoriš za nebeskom trpezom. Da ti neko donese piće i hranu. Ako treba i naplati. Prijatno.
Boško Jakšić
objavljeno: 26.08.2012.
