Izvor: Politika, 28.Nov.2013, 13:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolesni, stari i zaboravljeni
Posle lečenja neki pacijenti ostaju u klinikama jer familija neće da preuzme brigu o njima. – Rodbinu zaboravljenih zanima samo imetak, tvrde lekari
Zbog lošeg zdravstvenog stanja, D. G. (64) iz okoline Petrovca na Mlavi, primljen je na lečenje u bolnicu u ovom gradu. Nekoliko nedelja kasnije bilo mu je bolje i mogao je da ide na kućno lečenje, ali njegova deca nisu htela da preuzmu brigu o njemu. Pošto u bolnici nije mogao da ostane, smešten je u obližnju ustanovu za >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stare osobe.
Ovakvih slučajeva nažalost ima dosta u bolnicama širom Srbije. Na gerijatrijskim i drugim odeljenjima nalaze se pacijenti koje su porodice u potpunosti zanemarile. Po pravilu, rodbinu takvih bolesnika zanima samo za njegov imetak, tvrde lekari koji rade u ovim ustanovama.
U Kliničkom centru u Kragujevcu objašnjavaju da svakog meseca imaju po nekoliko pacijenata po koje niko ne dolazi posle završenog lečenja, pa socijalni radnici pokušavaju da nađu nekog od rodbine ko bi nastavio brigu o njima.
– Najčešće je reč o starima, psihijatrijskim bolesnicima i alkoholičarima. U većini slučajeva stari, iako prepušteni sami sebi, ne krive potomke već ih pravdaju govoreći da verovatno nemaju vremena od posla, da ne žive tu ili da nemaju novca – naglašavaju u KC „Kragujevac”.
Prema rečima profesora dr Mladena Davidovića, interniste-gerijatra koji se decenijama bavi lečenjem najstarijih građana, a radio je na mestu načelnika Klinike za gerontologiju KBC „Zvezdara” u Beogradu, nemar o najstarijim pacijentima je prisutan na globalnom nivou, jer se stari posmatraju kao „biološki otpad”.
– Nismo tako dobri kao narod kao što smo bili ili kao što mislimo da jesmo. Tradicionalno su na ovom podneblju roditelji bili paženi sa ljubavlju i poštovanjem, a deca su brinula o ostarelim majkama i očevima. Ja nemam opravdanje za rodbinu koja ne brine o svojim najbližima, a želi da preuzme nasledstvo. Dešava se da zdravstveni i socijalni radnici tragaju za članom porodice pacijenta po kojeg niko ne dolazi u bolnicu, a da kada ga nađu on kaže: „zašto me uznemiravate” – ističe dr Davidović.
Jedan od najtežih događaja kojem je prisustvovao ovaj lekar bio je kada je za trpezarijskim stolom umro stari pacijent. Njegovo srce nije izdržalo svađu sinova koji su mu došli u posetu i pred njim žestoko raspravljali o podeli imovine. Seća se i situacije kada je sin iskoristio priliku dok mu je majka bila u bolnici da proda njen stan.
– Često se dešavalo da stari pacijenti danima čekaju da im neko dođe u posedu, a onda bi se rodbina sjatila onog dana kada je bila isplata penzije. Imali smo i slučajeve da mladi pred odlazak na godišnji odmor odluče da smeste starog rođaka u bolnicu, dok se ne vrate sa mora ili planine – kaže naš sagovornik.
Iako dugo zadržavanje starih pacijenata koji nisu za bolničko lečenje opterećuje rad ustanova medicinari ih ne izbacuju na ulicu, kaže docent dr Dragoš Stojanović, direktor KBC „Zemun”.
– Mi lečenje takvih osoba završimo i ne možemo više ništa da učinimo, ali familija ne želi da dođe po njih. Oni misle da je starost bolest, pa prebacuju odgovornost na lekare, tp jest smatraju da smo mi u obavezi da stalno vodimo brigu o njihovim starim rođacima – naglašava dr Stojanović.
Kada se ne pronađu srodnici bolesnika za koga niko ne pita, onda mu se savetuje da bude smešten u drugu porodicu, dom za stara lica ili se traži pomoć od centra za socijalni rad, kaže Ana Tomašević, pi-ar bolnice u Petrovcu na Mlavi, inače socijalni radnik.
– Ima pacijenata čija deca žive u svetu i nemaju nikakav kontakt sa njima, kao i onih kojima je porodica okrenula leđa. Takvi pacijenti su prepušteni sami sebi, a često zbog nemoći traže pomoć lekara kako bi ih on uputio na bolničko lečenje dok ne ojačaju i budu spremni da brinu o sebi. Razgovor oko eventualnog smeštaja u drugu porodicu ili dom za stara lica veoma je težak, jer su u društvu još prisutne predrasude o ovakvoj vrsti smeštaja, a sa druge strane, stari smatraju da je mučno za njih da napuste svoju kuću. Oni koji odluče da ostanu sami i brinu o sebi često traže pomoć lekara i spas vide u bolesničkom krevetu, što je samo privremeno zbrinjavanje, a njima je potrebna svakodnevna nega – kaže Tomaševićeva.
D. Davidov-Kesar
objavljeno: 28.11.2013.
.jpg)
