Izvor: Politika, 06.Avg.2011, 23:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Banatski pesak u supi Marije Terezije
Dok na užeglom pesku bujaju kleka i glog, a lovna se divljač hrani državnim kukuruzom, okolne su Lale jedina ugrožena vrsta, kolateralni element deliblatske biocenoze
Turističko naselje Čardak, smešteno sedamdeset kilometara severoistočno od Beograda, a samo nekoliko kilometara od sela Deliblata, zapadna je kapija „Evropske Sahare“. U nekadašnjem naselju socijalističke akcijaške omladine živi stotinak izbeglica, a dva nedavno renovirana paviljona služe za đački >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i sportsko-rekreativni turizam.
Ovde se ulazi u banatsku pustinju, jedinstvenu na evropskom kontinentu, poznatu pod imenom Deliblatska peščara.
Ali, ako je epitet turističkog naselja za pusti Čardak čist eufemizam, onda su odrednice „pustinja“ ili „peščara“ prilični paradoks jer je, zapravo, reč o teško prohodnoj šumetini s brojnim i raznovrsnim kolonijama divljači za kojom bazaju lovci i krivolovci, ujedinjeni u strastvenoj želji da svoj predatorski ego okite tuđim, rogatim lobanjama.
Nemotorizovani reporter stiže na lice mesta s blagoslovom petrovaradinske uprave „Vojvodinašuma“ a najviše zahvaljujući dobroj volji šumarskog inženjera Milana Sučevića iz direkcije pančevačkog Šumskog gazdinstva „Banat“ koji nam obezbeđuje vozilo i vozača, svog iskusnog kolegu Dragana Vojinovića, specijalistu za protivpožarnu zaštitu deliblatskog kompleksa. Razgovor o stanju stvari i čudesnom istorijatu deliblatskog peska nastavljamo u „Čardaku“ s Bobanom Radojevićem, šefom nadležne šumske uprave u Kovinu, njegovim saradnikom inženjerom Rajkom Zorićem i Zoranom Pavlovićem, pokrajinskim inspektorom za lovstvo i šumarstvo.
Najsmislenije tumačenje kaže da je peščara delo košave koja, izlazeći iz Đerdapske klisure, izduvava sitni pesak sa obala Dunava i, nedaleko odavde, gubeći svoju snagu, taloži peščane naslage u vidu niskih brežuljaka (dina). S druge strane, relativno bujna vegetacija objašnjiva je plodnošću peska i optimalnom količinom padavina. Tako je nastao dinski reljef koji se, na potesu Banatska Palanka – Vladimirovac, elipsasto prostire od jugoistoka ka severozapadu, u dužini od šezdesetak kilometara i najvećom širinom od dvadeset pet kilometara, a na površini od trideset hiljada hektara.
Veliki preokret nastaje polovinom osamnaestog veka, dakle nekoliko decenija posle odlaska Osmanlija iz Banata, kada je, tvrde naši sagovornici, deliblatska šuma iskrčena. Nevezan žilama, pesak počinje da praši Panonijom zavejavajući puteve, oranice i naselja, stižući čak i do Pešte, a prema naraciji inženjera Vojinovića austrijska carska vlast registruje problem tek kad su vetronosiva zrnca završila u supenom tanjiru Marije Terezije.
Godine 1818.carski inženjer Franc Bahofen stiže u Belu Crkvu gde osniva direkciju za „vezivanje peskova“. Her Bahofen najpre pokušava s domaćom topolom, na nekih tri-četiri hiljade hektara,jer se prvobitna šuma sastojala baš od topole, hrasta i lipe. Tek tri decenije kasnije sledi proba s bagremom što je bilo spasonosno jer ovo drvo najbolje podnosi temperaturne ekstreme, a 1904. zaključeno je da je pesak konačno vezan, zauzdan, ukroćen.
Tokom veka zauzdavanja peska južnobanatski mladenci imali su obavezu da u peščari posade administrativno određeni broj sadnica.
Od kraja sedamdesetih godina prošlog veka jugoslovenske omladinske radne brigade sade borove i kultivišu šumu u kojoj se tada moglo „hodati u papučama“.
Danas se bagremov gustiš krči zbog prohodnosti ali i zbog biološkog cenzusa. Ophodnja (zrelost za seču) bagrenja nastupa posle dvadeset pet godina a trenutno se seče šesta generacija ovog drveta, od čega šumarija ostvaruje prihod.
Pod šumom je osamnaest hiljada hektara, a ostalih dvanaest otpada na stepsku (travnato-žbunastu) vegetaciju i poljoprivredne posede. Požari, latentna opasnost,katastrofalni su za ovu specifičnubiosferu jer je oporavak mučan. Kad izgori površinski sloj humusa, debeo tek desetak centimetara, formiran taloženjem lišća i sasušene vegetacije, na stradaloj površini dugo raste samo retka, oštra trava koju ne pasu ni životinje. Godine 1996. izgorelo je čak pet hiljada hektara šume bora i bagrema, a pre četiri godine sprženo je petsto pedeset hektara.
Pravci širenja požara su nepredvidivi zbog deliblatske ruže vetrova u kojoj se ukrštaju karpatska, dunavska i panonska vazdušna struja. Međutim, područje Deliblata se upravo zato smatra vazdušnom banjom,blagotvornom za respiratorne bolesti.
Nažalost, zloduh pustinje širi se po obodnim naseljima koja se biološki gase. Sabesednici nas uveravaju da se u Deliblatu prodaje dvesta kuća, da je ovde odnos umrlih i rođenih u prvoj polovini prošle godine bio apokaliptičan (48:7), a da već osnovce valja čuvati od narkomanske pošasti. Dobijanje posla je lutrijska kategorija jer su lokalnu privredu u Kovinu izgrizle štetočine. Selo Šumarak se smatra odumrlim, a plamičak života u Šušarama, jedinom selu među dinama, tinja zahvaljujući vikendašima.
Dok na užeglom pesku bujaju kleka i glog, a lovna se divljač hrani državnim kukuruzom, okolne su Lale jedina ugrožena vrsta, kolateralni element deliblatske biocenoze.
Milan Četnik
Sutra: Jelenska kolonija stigla s Kalemegdana
objavljeno: 07.08.2011
