Izvor: Blic, 20.Feb.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agresivne igrice agresivna deca
Agresivne igrice agresivna deca
Silno sam se uplašila kada sam pre neki dan, radeći po kući, iz sobe u kojoj je bilo moje dete čula neke čudne jauke. Uplašena brzo sam krenula prema njemu i u trenu shvatila da ti jauci zapravo dopiru sa kompjutera.
'Šta ti je to sine', upitala sam ga. 'Ma ništa mama. Ne boj se. Samo igram ‘Mortal kombat’', mirno je odgovorio i nastavio sa igricom. 'Pogledala sam u ekran i videla kako jedan čovek svom snagom skače drugom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << čoveku na stomak, usled čega ovaj ispušta užasne krike. Posle više takvih seansi, krici bola pretvorili su se u krik smrti. Izgaženi je, naravno, umro, a ja sam ostala sleđena', ispričala nam je Beograđanka Zorica D, čiji desetogodišnji sin kao i mnoga deca njegovog uzrasta sate i sate provodi igrajući igrice na kompjuteru.
Sve veći broj tih igrica nažalost pun je scena nasilja, tuče i ubijanja koja se 'događaju' na svega nekoliko desetina centimetara od dečijih očiju. Mnogi roditelji zabrinuti ovakvom zabavom svoje dece obratili su se Ministarstvu prosvete, odakle je pre neki dan izdato saopštenje u kojem se navodi da ministarstvo ' ne preporučuje mlađim maloletnicima kompjuterske igrice sa eksplicitnim scenama nasilja'. Ministarstvo takođe moli roditelje da obrate pažnju na vrstu i sadržaj igara kojima deca posvećuju svoje slobodno vreme.
Jedan od roditelja koji su Ministarstvu ukazali na ovaj problem i čija je ideja da se reaguje izgleda bila presudna je Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus.
- Primetio sam da u tim igricama deca preuzimaju uloge negativaca, ubica, pljačkaša. Zdrav razum mi kaže da ako se neko u detinjstvu bavi fudbalom, verovatno će i kada odraste imati afinitet prema fudbalu ili ako kao dete svira, voleće muziku i kasnije. Pitam se, međutim, prema čemu će steći afinitet dete koje slobodno vreme provodi igrajući igrice i u šta će ono izrasti, pogotovu ako su to igrice gde ima nasilja - kaže za 'Blic' Rambo Amadeus, navodeći da je dužnost društva da reaguje na ovu pojavu i da ispred nje stavi negativan prefiks.
'Ne smemo čekati da nam neka istraživanja koja će kasnije biti rađena pokažu da je igranje ovakvih igrica loše za decu. Moramo reagovati već sada', navodi on i kaže da se užasava kada vidi da u tim igricama dete uz pomoć kompjuterskog miša na ekranu vodi ubicu koji gađa slučajne prolaznike ili nasilnika koji šeta gradom i obija kola.
Psiholozi su, kako u razgovoru za 'Blic' navodi Marija Blažević psiholog u beogradskoj Osnovnoj školi 'Stevan Sinđelić', podeljeni u stavu kako igrice sa nasiljem utiču na dečiju psihu.
- Jedni smatraju da igranje takvih igrica prazni agresiju samog deteta, a drugi da je takvo igranje zapravo samo podstiče. Ja lično smatram da će tako se zabavljajući dete pre postati agresivno nego što će se osloboditi agresije koju eventualno nosi u sebi - objašnjava Blaževićeva, dodajući da ima i slučajeva gde ovakvo igranje kod dece čak proizvodi i strahove.
Prema njenim rečima, uticaji ovakve zabave vrlo su negativni, između ostalog i zato što dečija svest nije zrela da prihvati informacije koje tako prima.
- Ima recimo i takvih igrica u kojima se nekome otkine glava i ona ponovo izraste. Dete gledajući to svakodnevno može pogrešno zaključiti da otkinuta glava stvarno može zarasti, što je naravno nemoguće - navodi ona i dodaje da osim potpuno pogrešnog poimanja stvarnog stanja stvari, jačanja agresije kod mladih, igranje igrica šteti i njihovom fizičkom razvoju.
Ona takođe ukazuje da igranje igrica zapravo udaljava decu jednu od drugih jer i kada su zajedno deca, umesto da igraju neku normalnu igru ili da prosto razgovaraju, opet igraju igrice.
- Oni uopšte ne umeju da se druže. Nemaju teme za razgovor, a i kada nešto pričaju, to je uglavnom opet o tim prokletim igricama - primećuje Zorica D, roditelj sa početka ove priče, i kaže da su u njeno vreme deca imala hiljadu načina da se zabave, a ovima sada sve je osim igrica smaranje i dosada.
Upravo su roditelji ti koji ovde treba da odigraju presudnu ulogu, smatra Marija Blažević, objašnjavajući da oni deci treba da pronađu neku drugu alternativu.
- Samo zabranjivanje igrica, uostalom kao i sve druge zabrane, nije rešenje. Detetu treba naći drugu zabavu, upisati ga na neki sport ili mu jednostavno objasniti da igrice nisu dobre i da je bolje izaći u park nego sedeti za ekranom, navodi ona.
Roditeljima suočenim sa bremenom egzistencijalnih problema ostaje malo vremena i snage da se suštinski bave svojom decom, da se sa njima druže, razgovaraju, odlaze u kućne posete. Umesto svega toga, deci se najčešće kupi kompjuter, i to prilično skup jer na onim slabijim se mnoge igrice ne mogu ni igrati. Veliki broj računara po našim kućama, kažu stručnjaci, jedino i služi za dečije igrice. A kada dobije računar, dete prestane da 'gnjavi' roditelje i nastane mir u kući, sve dok se posle izvesnog vremena ne primeti da se mezimče iz stvarnog poprilično preselilo u virtuelni svet. R. Marković
