Izvor: Politika, 11.Jul.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Adrenalinska injekcija na brzacima Tare
Svakog vikenda od aprila do sredine septembra avanturisti hrle na ovu planinsku reku gde uživaju u raftingu
Uzbuđenje je raslo dok se grupa splavara približavala Brštenovici. Ovo mesto u Crnoj Gori, nadomak granice s Bosnom i Hercegovinom, polazna je tačka raftinga „suzom Evrope” – kristalno bistrom rekom Tarom. Svakog vikenda, od sredine aprila do polovine septembra, tamo hrle avanturisti da prime adrenalinsku injekciju u toku spusta dugačkog dvadesetak kilometara. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
„Čuvaj!”, uzvikuju Igor Popović i Marko Ljubojević, skiperi – kapetani čamca. Sekund kasnije gumeno plovilo, bačeno sa obale u reku, zapenušalo je Taru. Osvajanje najvećeg rečnog kanjona na svetu, ako se izuzme onaj u Koloradu, moglo je da počne...
„Kad kažem da veslate, manite priču i zapnite!”, naređuju kapetani tonom koji ne trpi pridiku. Pre starta, članovi posade navlače obaveznu opremu: nepromočiva odela, prsluke koji omogućuju održavanje na vodi i zaštitne kacige. Dodatna mera predostrožnosti je podvlačenje stopala, na koja se nazuvaju espadrile, pod konopce na dnu plovila.
I onda – start! Mirni delovi reke smenjuju se sa bukovima – brzacima na kojima se voda komeša. Kada ih opaze, čamdžijama je jasno da im sledi jahanje na talasima. Tara, pitka od izvora do ušća, poigrava se sa čamcima. Bacaka ih gore-dole. Desi se i da preduhitri veslače pa ih polije.
Da bi splavari uzjahali talas a ne on njih, tu su skiperi – kolovođe svake posade. Igor i Marko godinama komanduju posetiocima kampa DMD u Bastasima kod Foče u Republici Srpskoj. U tamošnjim bungalovima odsedaju turisti koje džipovi organizovano na dan spusta prevoze preko granice, za čiji je prelazak dovoljna lična karta, do Brštenovice.
Najatraktivniji buk zove se Ćelije. Baš na tom mestu, dva dana pre spuštanja beogradskih novinara niz „suzu Evrope”, utopili su se jedna Poljakinja i, pola sata kasnije, mađarski državljanin. Oboje su bili u sedmoj deceniji života. Iskusni poznavaoci Tare tvrde da su za nesrećan slučaj odgovorni amateri koji „regrutuju” turiste sa obale Jadrana i vode ih na rafting. Pretpostavljaju da su na taj način došli do dvoje stranaca, jer nema saznanja da su njih dvoje bili u nekom od „regularnih” kampova.
– Amateri rade „na divljaka”, ne obezbeđuju zaštitnu opremu splavarima. Možda su se žrtve, verovatno i zbog svojih godina, uzbudile pred bukom i prečule naredbe kapetana da veslima „daju gas” – tumače prekaljeni rečni vukovi.
Razgovor je prekinula naredba skipera Igora da se zavesla. Tako i bi. Čamac je počeo da odskače po reci. I tako nekoliko puta. A onda, kapetan:
– Upravo smo prošli Ćelije. Je li bilo strašno?
Istini za volju – nije.
Stiže se uskoro do Šipčanice, „pit stopa” na kome splavari daju sebi oduška. Iako je geografska nauka smatra pritokom, reč je o vodopadu što se sliva u Taru. Ime je, kažu, dobio po Vladi Šipčiću, poslednjem četniku. Posle rata, on je u ovim krajevima bio u progonstvu. Tradicionalnim kupanjem ispod slapa koji je, zbog otapanja snegova sa obližnjih strmina, utoliko hladniji, muškarci su na svojoj (naježenoj) koži ustanovili da Šipčiću nije bilo lako da u ledenoj vodi održava ličnu higijenu. Dame su, pak, pokazale da su često kuražnije od „jačeg pola”...
Prolazimo pokraj Šćepan-Polja, gde od Pive i Tare nastaje smaragdna i moćna, ali mirnija Drina. Poslednje kilometre raftinga, započetog u Crnoj Gori, prevaljujemo tako ploveći teritorijom Republike Srpske. Splavari bacaju sidro pred kampom DMD. Posle iskrcavanja sledi uobičajeno „finale posle finala” spusta – čorbast pasulj među bungalovima.
Mnogi su više ili manje solili obrok.
Uzalud. Jelo je, posle pobede nad Tarom, svima bilo slatko.
D. Bukvić
objavljeno: 12/07/2010
