Izvor: Kurir, 07.Nov.2015, 08:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
7 narodnih običaja u Srbiji
Pojedini drevni rituali i danas su živi i praktikuju se širom naše zemlje.
1. Lapot
U mnogim delovima naše zemlje ljudi od 60 godina smatrani su previše starim i slabim, pa je porodica donosila odluku da ih ubije
Profesor univerziteta i akademik Tihomir Ðorđević, autor brojnih knjiga o običajima u Srbiji, u svom delu “Naš narodni život” zapisao je: “Prema tradiciji... kada neko postane star i slab, familija se sastaje i donosi odluku >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << da se ta osoba ubije.” Reč je o lapotu, običaju starom više hiljada godina, koji je zabeležen u raznim delovima sveta.
Antički običaj
Još su antički pisci Hesiod i Herodot pisali o narodu oko Kaspijskog jezera koji je starce od 60 godina ostavljao zatvorene, bez hrane i vode, da umru. I na sasvim drugom kraju sveta, na ostrvima Melanezije u Tihom okeanu, stari su takođe ostavljani da umru od gladi. Pripadnici skitskog plemena Masageta smatrali su prirodnu smrt za nesreću - ostarele saplemenike su klali, a zatim kuvali i jeli. I Lužički Srbi su ubijali svoje roditelje koji nisu mogli više da rade i sami sebe da izdržavaju. Baš kao i Masageti, klali su ih, pa jeli.
Ni Balkan nije ostao “mimo sveta”: sa starima se ovako postupalo u istočnoj Srbiji, u Makedoniji oko Skoplja, u plemenu Pješivci u Crnoj Gori, zapadnim delovima Bosne...
Najčešće su lapot vršili sinovi ili muški rođaci, a prisustvovalo mu je celo selo. Sam čin egzekucije razlikovao se od kraja do kraja: u Homolju se praktikovalo odrubljivanje glave delom pluga zvanim “crtalo”, u Timočkoj Krajini su ubijali motkom, u Makedoniji klali, u Crnoj Gori udarali sekirom u potiljak, dok su u Bosni trovali. Ponegde bi na glavu starca pre nego što će da ga zatuku stavili komad hleba uz reči: “Ne ubijamo te mi nego ovaj hleb!”
Pošto su verovali da ih posle smrti čeka bolji život na onom svetu, starci su se pokoravali ovom drevnom običaju, a sinove su blagosiljali rečima: “Sine moj, da si živ i zdrav mnogo godina i da dočekaš starost, pa i tebe sin ovako da isprati na onaj svet.”
Istina ili mit
Dok neki naučnici negiraju postojanje lapota i svode ga na legendu, drugi tvrde da je lapot nestao kad su paganska plemena primila hrišćanstvo, ali ima istraživača koji kažu da se ovaj običaj zadržao mnogo duže. Po njima, Lužički Srbi lapot su napustili tek u 16. veku, a kod Pješivaca trajao je do sredine 18. veka. Najduže se, prema ovim autorima, zadržao kod homoljskih Vlaha, koji su od lapota odustali tek sredinom 19. veka.
Na prvi pogled, ovo zvuči neverovatno, ali neki istraživači s terena svedočili su da su u Homoljskim planinama neke porodice živele potpuno izolovano od ostatka sveta i da za vreme Dugog svetskog rata čak nisu znale da se rat događa. U takvim uslovima nije teško zamisliti opstanak lapota.
Sama reč “lapot” nastala je od staroslovenskog “lap” - gubljenje, nestajanje. Od nje je, ne slučajno, izvedena i reč “izlapeo”.
Verovali u postojanje lapota ili ne, ostaje činjenica da se u nekim selima kao što je Veliki Izvor kod Zaječara i dan-danas za nekog ko je star i nesposoban kaže da je “gotov za motku” ili “za sekiru”.
Ekonomska beda
Nemoguće je ne primetiti da odnos prema starima u savremenom društvu nije mnogo odmakao od lapota. Prema nekim autorima, “stari su u većini zemalja dovedeni u situaciju ekonomske bede, ostavljeni bez sredstava za normalan život, fizički se zlostavljaju i bivaju žrtve socijalnih predrasuda, poniženja, ostaju bez mogućnosti da participiraju u bilo kojoj profesionalnoj aktivnosti ili društvenom životu”.
Bez želje da se bavimo politikom, dodajmo da bi penzioneri u Srbiji i te kako imali šta da kažu o lapotu.
2. Bela pomana
Ova daća u čast preminulog člana porodice koja se organizuje samo jednom posebno je važna i daje se na Svete Trojice. Pripreme traju 52 dana
Na značajne verske praznike, datume važne za porodicu i one koji su povezani s određenim fazama Meseca, Vlasi spremaju hranu i piće, namenjuju ih, a u posebnim prilikama može se namenjivati i odelo ili drugi predmeti.
Ovo namenjivanje može biti živima za zdravlje, mrtvima za pokoj duše, svecima, majci Božjoj i Bogu za zdravlje, za sreću i zaštitu porodice, a obred traje samo za vreme obdanice, između izlaska i zalaska sunca.
Sećanje na pretke
Osoba koja vrši namenjivanje izgovara: “Neka je to i to (navodi naziv hrane ili predmeta i pokazuje rukama u tom pravcu), tome i tome (kazuje imena pokojnika) za dušu.” Prisutni odgovaraju sa: “Neka Bog oprosti (sve grehe).” Uz predmete i hranu obavezno se pri tome upali sveća, a u kandilu se zapali tamjan, pa se dim tamjana sa svetlošću sveće takođe namenjuje za duše umrlih predaka. Na početku rituala, osoba koja vrši namenjivanje prekrsti se uz traženje pomoći od Boga, pa zatim s kandilom u desnoj ruci napravi krug oko upaljene sveće i hrane, pića ili predmeta koji se namenjuju. Potom se nižu imena predaka sve dok sećanje seže unazad, a kad se to nabrajanje završi, hrana i piće se pojedu, a predmeti, ako ih je bilo, podele prisutnima.
Iskazivanje poštovanja precima ima za cilj da se oni umilostive i održi prirodan redosled umiranja, kao i prosperitet živih.
Posebno organizovane svečanosti namenjivanja većih količina hrane i pića, pa i predmeta, za važne datume zovu se daće ili pomane, a najvažnija među njima je “pomana alba” ili “bela pomana”. Ona se za pokojnika postavlja samo jednom, kad porodica skupi sredstva da kupi sve što treba - nekada i posle 20 ili 30 godina nakon smrti.
Pomana alba daje se na Svete Trojice, a pripreme počinju 52 dana pre toga, u četvrtak uoči Uskrsa. Od tog dana nevina devojka iz familije svakog dana će, sve do Trojica, sa izvora donositi vodu u dve nove bele kofe. Sva ta voda čuva se na ulazu u kuću i svakog dana kadi belim svećama uz reči: “Ova voda nek se nađe (ime i rod pokojnika).” Druga nevina devojka ima zadatak da celog proleća skuplja cveće i trave i da na Trojice napravi buket.
Prvog dana Svetih Trojica mesi se hleb od prečišćenog belog zrna pšenice. On je ukrašen krstom od pletenica testa, a na njemu su raspoređene još i 44 kuglice s udubljenjima u koje se na pomani stavljaju sveće - za svakog sveca po jedna. Tog dana u kuću dolaze svi koji su poznavali i voleli pokojnika. Veći je greh ne doći na belu pomanu nego na sahranu.
Puštanje niz vodu
Goste na stolu s novim belim stolnjakom dočekuje hleb s upaljenim svećama. Tu su još i bela vaza s belim cvećem, kocke šećera i tri bele maramice na kojima stoje čaše s belim rastvorom šećera i vode, belo vino i posluženje od jaja, sira, griza i drugih belih namirnica. Sva hrana, čak i torta i svi kolači, mora biti čisto bela, a sve se servira na tri tanjira. Posuđe i čaše za goste moraju da budu u neparnom broju.
Kad se sve završi, ona devojka koja je donosila vodu sada je raznosi u susedne kuće, a zadnju kofu prospe u izvor odakle je vodu zahvatala.
Na samom kraju, niz vodu pusti i tri male pogače i sasušenu izdubljenu tikvu u kojoj su zabodene tri upaljene sveće.
SAMO BELA HRANA
Na stolu su hleb s upaljenim svećama, bela vaza s belim cvećem, kocke šećera i tri bele maramice na kojima stoje čaše s belim rastvorom šećera i vode, belo vino i posluženje od jaja, sira, griza i drugih belih namirnica. Sva hrana, čak i torta i svi kolači, mora biti čisto bela
ODRICANJE OD SEKSA
Virdžine su se zavetovale na odricanje od seksa, a njegovo kršenje moglo je da ima ozbiljne posledice: početkom prošlog veka, zato što je jedna virdžina ostala u drugom stanju, pokrenut je lanac krvnih osveta, u kojem je ubijeno oko 70 muškaraca iz tri bratstva
STARI RITUAL
U strndžanju postoji jedno pravilo - nema seksa. Međutim, pretpostavlja se da običaj vodi poreklo iz ritualnog seksa starih balkanskih naroda i Slovena
NIJE GREH
Snohačenje je u vranjskom području postojalo od davnina i običaj se prenosio s kolena na koleno. Nije osuđivan, niti ga je sredina smatrala grehom, pa čak ni mladi muškarci čije su žene spavale s njihovim očevima jer su i oni ponavljali ovaj običaj kad su odrasli
VREME VEŠTICA I ZLIH SILA
Prema narodnom verovanju, vreme Poklada je i vreme zlih sila i veštica, pa se od njih treba braniti. Negde se oko vrata kače venci belog luka, a drugde pale obredne vatre. Vlasi u Homolju igraju oko tih vatri i preskaču ih
Autor: Momčilo Petrović
