Izvor: Vesti-online.com, 12.Jan.2013, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svedočanstvo o prvim generacijama Srba doseljenika

Mogu ti javiti da sam povredio mišićnu žilu noge, te da ne smem bilo šta da radim dok se ne zaleči, a to je veli doktor, nekoliko meseci... - ovo javlja, pre nekoliko dana, Petar Radanović iz Perta, svom prijatelju Slobodanu Lazoviću u Sidnej. Slično je rekao i reporterima "Vesti", kada smo ga upitali za zdravlje.

NI ZA ČIM NE ŽALIM: Petar danas  

Gospodinu Radanoviću je 91 godina i pošto se u razgovoru za "Vesti" ispostavilo da je to sve, gotovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << sve, od zdravstvenih problema koje ima, onda mu zavidimo i mi, a sigurni smo, i mnogi drugi, znatno mlađi od njega.

- Vrlo dobro se inače osećam. Imam malo problema sa srcem, istina, mogu, a ne moram, da operišem zalisak - kaže Petar.

Naš sagovornik je rođen u Zapadnoj Australiji, u Kalgurliju, 600 kilometara istočno od Perta, 1921. Otac mu je bio Lazar Radanović, jedan od pripadnika prve generacije doseljenika - došao je 1901, a majka Stana Pijević stigla je nešto kasnije, NIJE ZNAO ZA ODMOR: Otac Lazar i majka Stanija

1913, ona iz Sutorine, a otac iz Mokrina, oba sela blizu Herceg Novog. Pored Petra, Lazar i Stana imali su sinove Jova i Sima i kćeri Milicu i Anitu.

- Kako sam sačuvao naš jezik iako sam rođen ovde? Pa moja deca govore isto kao i ja. Nikada neću govoriti engleski s mojom decom. Niti će oni tako nešto pokušati samnom. A, dece imam četvoro - tri sina i kćer i tri unuka - i unuci govore naš jezik. Mi nikada nismo smeli da govorimo u kući engleski sa roditeljima. I tako sam to isto sačuvao. I učio decu da čitaju i da pišu ćirilicom i latinicom.

Možda je kasnijim generacijama zanimljivo, kako vi nazivate svoj maternji jezik?

- Mi smo vazda govorili srpsko-hrvatski. Govorili smo i "jugoslovenski", tada su bili Jugosloveni. Ja sam bio prevodilac sa srpsko-hrvatskog i kako su onda promenili, ima srpski, hrvatski i bosanski i onda sam prevodio s tri jezika.

  Silne uvrede

Petrova supruga je Pavica, ovde poznatija kao Polin Marinković, roditeljskim poreklom sa Brača. Rodila se u Pertu. U braku su 62 godine. Od rođenja, pa narednih 40 godina Petar je proveo u rodnom gradu, koji je prolazio kroz rudarski bum. Bio je svedok svega što novac i teški uslovi rada nose sa sobom - kocke, prostitucije, zločina, teškog opijanja, pobune rudara, a svakako silnog ponižavanja

Tri puta u Jugoslaviji

Gospodin Radanović je tri puta išao u Jugoslaviju.

- Bili smo u Crnoj Gori, Srbiji i Bosni. Prvi put 1974, a potom 1981. i 1989. Ja sam puno voleo da idem tamo. To je divan kraj sveta. Naši ljudi. Moj sin kad je bio prvi put, kaže: "Kako ovo, tata? Oko nas svi govore naš jezik!" Jedan mi je sin učio likovnu umetnost u Beogradu i sada ovde radi u kovnici novca. Sva su moja deca bila u zavičaju i svi vole i idu tamo često.

 

od Engleza koji su sve ostale zvali "vog" (pogrdan izraz za pripadnika druge etničke grupe).

U gradu rudara, gde su ljudi dolazili "i sa nadom i iz beznađa", kao većina doseljenika, otac Lazar radio je rudarski posao. Petar nije. Petar je proveo veći deo života s rudarima, ali je najviše godina u Kalgorliju radio kao trgovac "u prodavnici muške robe".

- Otac je odmah 1901. ušao u rudnik. Odmah posle tog teškog posla uporedo je radio i drugi, išao je u šumu da cepa drva, kao ogrev za parnu turbinu za proizvodnju struje. Nije znao za subotu i nedelju, samo za rad. Živio je 87 godina. Nije bio krupan čovek, mali je bio, ali žilav, pun energije, nije znao da miruje. Od braće i sestara još imam sestru Milicu, 95. godina i Simu kojem je 93. Milica je sada u staračkom domu, gubi pamćenje, ali Simo je dosta dobro i viđamo se često.

 

Postoji li recept za dugovečnost?

- Ne znam. Tati je majka poginula u 93. godini, bomba im pala na kuću. Tata znači 87, sestra mu je pokojna imala isto 88, sa očeve strane mislim dugo živimo. Inače, mi kao deca, nismo nikada smeli da pijemo niti da pušimo. Nijedno od nas dece nikada nije pušilo niti pilo alkohol. A, hranimo se, kao tamo da smo - belog luka dosta, maslinovo ulje, povrće, ne baš toliko mesa, dobro se hranimo.

  SA SESTRAMA: Petar iz mladih dana  

 

Način života je bio deo roditeljskog vaspitanja.

- To smo učili kod kuće, od oca i majke, Oni su nas učili "nemojte to, nemojte krasti, nemojte otimati, nemojte nikoga napadati, budite uljudni". Nismo imali crkvu u Kalgurliju, ali je kod kuće bilo kao da je crkva, najviše nas je mama učila tako. I tako smo radili čitav život.

Zamislite, da su tako i drugi radili, sasvim bi drugačiji odnosi bili među ljudima.

- Da, ne bi bilo ni ubistava, ni krađe, bilo bi puno bolje.

  Uvek uz zemljake

Jesu li zdrav život vodili i drugi naši ljudi koji su tamo dolazili?

- Ne, kao naši svuda, oni su pili, pušili, jeli dobro, kockali se. Znate, u to vreme, Kalgurli je bio grubo mesto, jedan pokvareni grad. Bilo je puno para. ljudi su radili

Očevici velikih nereda

Kako je svedočio u emisiji SBS-televizije, Radanović i njegova familija bili su očevici velikih nereda i nasilja rudara anglosaksonskog porekla prema radnicima južnoevropskog porekla, pre svega Italijana i Jugoslovena. Nasilnici su spalili hotel "Kornvol" u kojem su se imigranti okupljali, ubili trojicu, uništili oko stotinu njihovih nastambi i oko 400 južnoevropljana ostavili bez krova nad glavom. Drugi i treći deo serije SBS-TV "Dirtdž busineš" na programu je 13. i 30 decembra uveče.

pod zemljom, i svi su krali pomalo zlata. A, kada se izađe napolje... piće, žene, provod...

Kako su na vas gledali kada niste tako živeli?

- Englezi su se sprdali na naš račun. Kad bismo išli na zabave pitali su nas da li sedimo kad puštamo vodu u klozetu.

Znači, u uslovima gde se u početku i umiralo od žeđi, gde je do alkohola bilo lakše doći nego do vode i gde se smatralo da se prašina iz rudnika uspešno spira iz pluća samo pivom, Englezi su naturali razuzdan način života?

- Da. Oni su pili, pušili, kockali se. Ma nisu pili, lokali su.

Petar Radanović je bio osoba na koju su se oslanjali brojni doseljenici pristigli u Australiju i posle Drugog svetskog rata.

- Kasnije sam prodavao, pored muške, i žensku robu, kao i razne aparate. Ti ljudi koji su dolazili iz ropstva svi su me znali kao čika Peru. Dolazili su kod mene jer smo govorili našim jezikom i tu su mnogo kupovali. Posebno bi puno kupovali kada su posle rata doplovili brodovi "Partizanka" i "Radnik". Oni koji su tu živeli duže, nosili su kupljenu odeću rodbini u Jugoslaviji, a oni koji su bili novi, odmah posle rata, oni su slali pakete. Puno je paketa spakovano u mojoj radnji.

  FAMILIJA: Jovan, Drina, Lazar, Polina, Petar i Andrija  

Znači, oni su sve vreme mislili na zavičaj i pomagali?

- Sve vreme. Svi su teško radili. Najpre, imali su obavezu da po dolasku rade dve godine na pruzi. A kad bi se razboleli, morali bi u Kalgurli kod doktora. Malo-pomalo, svi su se upoznali samnom. I kada bi trebalo da nešto pazare, prijavili bi da su bolesni i da moraju kod lekara. Meni bi onda dali adresu, platili robu i ja sam im slao pakete kući. Puno je naših u Sidneju, Adelejdu i Melburnu, koji mene poznaju. Ali su to sve stariji ljudi i malo ih je ostalo. Svi su mojih godina, ili malo mlađi.

  PRE ŠEST DECENIJA: Venčanje Petra i Poline  

Da li je to bio tužan narod?

- Jeste, puno su pretrpeli i preživeli u ropstvu i u ratu, ostavili su svoje kod kuće, i žene i decu. Neki su se i vratili.

Briga o supruzi

Nakon 90 godina, naš sagovornik je zadovoljan svojim životom.

- Jesam, kako ne. Dobro živim. Imam odličnu decu, a ženu - iznad žena, kao da sam

Četiri generacije

Veza dece Radanovića sa zavičajem predaka dobija još jednu dimenziju kad Petar kaže podatak da su ona, sa majčine strane, čak četvrta generacija u Australiji. Još je majka njegove žene, naime, rođena ovde.

Imaju li rodbine u otadžbini?

- Imamo još u Crnoj Gori, Beogradu i Sarajevu.

je sebi pravio. Venčali smo se 1950. Njoj je 85 godina. I ona mene neguje.

A, vi nju?

- Pa sad, kao Crnogorac (smeje se). Ali dobro se slažemo. I politički i verski, u svemu se dobro slažemo. Ni za čim ne žalim, što sam imao nameru, uradio sam. Kada smo se preselili u Pert, bilo mi je 62 godine, tada smo skupljali pare za crkvu "Sveti Sava". Tamo sam išao dugo. Kasnije sam se uključio u "Jugal" i bio tamo godinama. Bio sam u upravi i vodio folklor. Ali sada više ne idem. Ovde ima blizu srpski klub, ima i crnogorski klub i idem tamo. Malo mi je mrsko što se dele. Ja nisam za podele, ja sam za slogu među ljudima, Jugoslovenima. Ja sam Crnogorac, ali sam Srbin.

Nastavak na Vesti-online.com...