Izvor: Plakatt.com, 02.Sep.2010, 14:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gradska Knjižnica - Jelena Lengold
Kulturni Centar Grad,
Beograd
Tuesday
28 Sep
20:00
moderatorka: Tijana Spasić
Proza Jelene Lengold spaja karverovsku svedenost sa izvanrednim osećajem za detalj, poteklim od pesničkog iskustva koje je obeležilo prvi period njene karijere. Najčešće teme su sakriveni momenti međuljudskih odnosa, stvari o kojima se ne priča, teškoće u komunikaciji i njima naizgled suprotstavljena sposobnost za uživanje u trenutku.
Iako je i u ranijim zbirkama 'Pokisli lavovi' (1994) i 'Lift' (1999) bilo zadivljujućih priča (izbor iz njih objavljen je nedavno pod nazivom 'Pretesteriši me'), tek sa zbirkom 'Vašarski mađioničar' (Arhipelag, 2008) stigle su značajne književne nagrade i puna afirmacija kod publike. Napisala je i jedan roman, 'Baltimor' (Stubovi kulture, 2003).
Priče Jelene Lengold zastupljene su u brojnim izborima i antologijama, među kojima su antoogija srpske erotske priče 'Čarobna šuma' (Radio B92, 1996), srpske krimi-priče 'Na tragu' (Knjižara Prota Vasa, 1998), savremene srpske ženske priče 'Ženski kontinent' (Prosveta, 2004), kao i antologija ex Yu kratkih priča (KUD France Prešern, Ljubljana, 2001), a pesme u antologiji savremene ženske poezije 'Mačke ne idu u raj' (Samizdat FreeB92, 2000) i mnogim drugim.
Autorka je desetak godina radila kao novinarka i urednica u redakciji kulture Radio Beograda, a sada radi kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke Akademije iz Lillehammera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment.
Nakon razgovora i čitanja odabranih tekstova, kao specijalni gost nastupiće njen muž, aforističar Aleksandar Baljak.
'Jezdimir je bio savršeno bazičan. Nikada nije plakao slušajući Brodskog kako recituje. Nikada nije kleknuo ispred Mikelanđelovih kipova. Nikada se nije identifikovao sa Silvijom Plat. Niti sa Čajkovskim. Nije čitao transakcioniste. Nije se zanimao Roršahovom mrljom. Nije poznavao Fazbinderove filmove. Nije izračunavao svoj bioritam. Nikada ne bi imao strpljenja za preduge Prustove rečenice. O dvojakosti svog bića nije nikada razmišljao. O višeslojnosti još manje. Nije bio hipohondar. Pušio je mnogo, igrao košarku i govorio sam za sebe da je zdrav kao kreten. Eto takvog jednog Marsovca sam upoznala u autobusu broj 45, u tri po podne, u gužvi, u masi tela koja mirišu na indigo, luk i izduvne gasove. Držali smo se za istu šipku, stajali licem u lice, i bili prinuđeni da se dodirujemo svim onim delovima tela kojima se inače neznanci ne dodiruju. Tih dana bilo mi je sasvim jednostavno i prirodno da počnem da razgovaram s bilo kim. Što je iskonska potreba za ljudima bila manja, to je kontakt bio lakši. Ako bih poželela da nekom nepoznatom kažem svoju trenutnu opservaciju, najčešće bih to i uradila, ne razmišljajući previše o tome kakav ću utisak ostaviti. Ravnodušnost, koliko god mirisala na pustoš, nosila je u sebi nešto savršeno relaksirajuće.'
(iz priče 'Dobar muški nos', Arhipelag, 2009)
