Izvor: medio.rs, 20.Sep.2014, 20:56

KO-SU-LUZICKI-SRBI-Upoznajte-nasu-neunistivu-bracu-sa-severa-

KO-SU-LUZICKI-SRBI-Upoznajte-nasu-neunistivu-bracu-sa-severa-

Sa njima delimo više od imena: naše istorije su veoma slične, i gotovo jednako tragične, naši jezici i naše kulture su u dubokom srodstvu. Oni su naša severna braća, mi smo njihova južna. Mi o njima znamo vrlo malo, a i oni o nama. Kucnuo je čas da se to promeni!

Lužički Srbi su najmanje slovensko pleme koje živi u istočnom delu Nemačke, u saveznim pokrajinama Saksonija i Brandenburg, u delu Evrope koji >> Pročitaj celu vest na sajtu medio.rs << je kroz istorija postao poznat kao Lužica. U pitanju je oblast jugoistočno od Berlina prema poljskoj i češkoj granici, koja se deli na Gornju i Donju Lužicu. Danas su praktično zbijeni u dolinu reke Špreje, iako su nekada zauzimali nekoliko puta veći prostor. Ima ih ipak i u enklavama u istočnoj Nemačkoj van ove regije; pomenućemo Šprevald, na lužičkosrpskom Blota (na našem Blato), koji je nešto severnije od Lužice, u pravcu Berlina.

Kulturni centar Gornje je Budišin (istorijski deo Saksonije gde su bili povoljniji uslovi za njihog opstanak), dok je centar Donje grad po imenu Kočebuz. O tome više u nastavku.

Deo Lužice koji se nalazi u Poljskoj ima svoj centar u gradu po imenu Žarov, na poljskom Žari, ali su tamošnji Lužičani prirodno skoro potpuno stopljeni sa većinskim narodom; barem oni što su ostali, pošto su Poljaci posle Drugog svetskog rata većinu proterali zajedno sa Nemcima.

Turistička karta Lužičke Srbije. Foto: Wikipedia Commons/Wolfgang Kotissek, Verein Sorbischer Kulturtourismus

Mi ih često nazivamo Severnim Srbima, dok Lužičani sebe zovu jednostavnoSrbima: Serbja na gornjolužičkom, Serby na donjolužičkom; nas nazivaju Južni Serby, Južni Serbja. Našu državu nazivaju Serbiska.

Dele se na luteranske protestante i rimokatolike; do Drugog svetskog rata pisali su goticom i latinicom, a posle toga samo latinicom.

Njihova centralna kulturna organizacija koja ih okuplja je “Domovina”, osnovana još 1912. godine. Njeni proklamovani ciljevi su očuvanje, razvoj, promocija i širenje njihovog jezika i kulture, nacionalne svesti, solidarnosti, tradicija i regiona.Simbol ovog društva je srebrna lipa sa tri lista koja pušta osam korenova, u crvenoj šestokrakoj zvezdi nepravilnog oblika. Njihova narodna zastava je plavo-crveno-bela.

Detaljnija karta Lužičke Srbije. Foto: Wikipedia Commons/NordNordWest

Procenjuje se da ih je trenutno ostalo svega 60.000, od toga su dve trećine Gornjolužičani a jedna Donjolužičani. Šezdeset hiljada tvrdoglavih Srba koji se i dalje ne daju, koji se i dalje opiru asimilaciji. Zvuči poznato?

U KAKVOJ SU VEZI SA NAMA

Na prvi pogled, sličnost se sastoji samo u imenu. Ali, čim zagrebete površinu otvara vam se duboki trezor u kome leži more puno zakopanog blaga koje sa njima delimo. Duh bajki, pripovetki, poslovica, pitalica i drugih narodnih umotvorina, duh narodnje nošnje, psihološka konstrukcija koja se ne predaje, samo su neka od njih. Međutim, ovo pitanje zahteva mnogo opširniji odgovor, što ćemo najsažetije moguće pokušati u narednim tačkama.

KRATKA LEKCIJA IZ NJIHOVE ISTORIJE

Dervanova Srbija u 7. veku. Foto: Wikipedia Commons/PANONIAN

Kada su tačno došli na predele oko reke Odre teško je utvrditi, ali su svakako bili tu 500. godine nove ere. Imena njihovih plemena će vas zvučati poznato: Milčani, Obodriti, Ljutići, Veleti, Glomačani, Stodorani… Ovo je bio mnogobrojan slovenski živalj, čiji je vođa župan Dervan, odnosno dux ex gente Serborum, u 7. veku prišao Samovoj državi. Kasnije je došlo do spajanja plemena uz cilju odbrane, ali bi se uvek raspali nakon okončanja borbi ili smrti vođa poput Miloduha i Dragovita; nisu formirali svoju državu i padali su kao zrele kruške pod Franke i ostale Germane.

Ipak, hrabro su se borili. Karlo Veliki je zbog toga ustanovio posebnu granicu, “Limes sorabicus”, i naredio da se “ako napadnu Česi podigne trećina vojske, a ako napadnu Srbi onda sva vojska“. Ovo je trajalo čitava dva veka, a razjedinjeni Serbi su padali u ropsto jedni po jedni posle teških i krvavih borbi. Ponovo pitamo, zvuči poznato?

Drevna lužičkosrpska tvrđava u Radušu, nakon obnove. Foto: Wikipedia Commons/Sint

Već u 12. veku počinje kolonizacija, i gomila Nemaca počinje da se naseljava na njihovim teritorijama. Bilo im je zabranjeno da žive u gradovima, osim u predgrađima i podgrađima, gde su mogli da budu suknari, tesari, ribari, ali su sve do 16. veka imali i dalje svoje župane, sudije i svoje zastupnike na zemaljskim sudovima. Nisu imali sva prava, ali su mogli da stupaju u cehove.

Gospodari su ih poklanjali za ratna savezništva, razmenjivali, davali u miraz ćerkama: njihova je sudbina kao i naša – tragična. Nije im bilo ništa bolje ni kada bi bili pod Poljacima; feudalizam je sistem u kome vlastelin gleda samo svoj interes i bratstvo u njemu ne postoji: ni Rusima pod Rusima do pre sto godina nije bilo bolje.

Zamak u Budišinu. Foto: Wikipedia Commons/Julian Nitzsche

Prvobitno mnogobošci, nemački su ih ali i poljski zavojevači žestoko pokrštavali (slično kao što se veliki župan Stefan Nemanja obračunavao sa bogumilima).1400. godine dolazi do ustanka budišinskih zanatlija koje je predvodio suknar Petar Pruzlica, Lužički Srbin; oni isteruju predsednika opštine, preuzimaju vlast i zauzimaju skladište municije, ali je češki kralj Vaclav IV ugušio bunu i vođe osudio na smrt. Srpski pastir Petar iz Pšešica je nešto kasnije hteo da pomogne protestantskim husitima da zauzmu Budišin ali je uhvaćen a njegova glava uklesana iznad ulaza u groblje Miklavšk, gde su sagranjeni najznačajniji Srbi iz ovog grada.

U okrugu Lukova Srbi 1548. godine uspevaju da uvedu svoju samoupravu, postave svog kralja i ukinu kuluk i danak, ali je i ova pobuna ugušena. Slede Tridesetogodišnji i Sedmogodišnji rat, Napoleonovi ratovi, Prvi i Drugi svetski. Svi idu preko zemalja Lužičkih Srba, praćeni kugom. Posle njih, desetkovano stanovništvo se suočava uvek sa kolonizacijama Nemaca, i sa nasilnim asimilacijama i germanizacijama.Ne govoriš nemački? Ne možeš da se oženiš. Srbin si? Ne smeš da nosiš kožne cipele. U kući pričaš srpskim? Smrtna kazna (doslovno, dobro ste pročitali; ovo ipak nije bilo opšte pravilo). Hoćeš da živiš u gradu? Zaboravi na svoje poreklo.

Lužički Srbi igraju kolo. Foto: Domowina.sorben.com

1794. godine Srbi pod vođstvom Jana Čuške dižu ustanak koji Fridrih Viljem I naposletku u krvi guši. Reči vođe ustanika i danas odzvanjaju i izazivaju jezu: “Danas niste vlast vi, već mi!”. 1846. godine osniva se “Maćica serbska”, odnosno Matica srpska.

Tokom našeg vojevanja sa Turcima 1876. godine jedan nepoznati lužički pesnik je napisao pesmu u kojoj kaže: “Preko gora, preko dolina/ u daljinu, sve moje misli idu k vama/ braćo mog naroda”. Druga pesma se zove “Ura Slovenima!”. Da li ste se naježili?

1912. godine osniva se “Domovina” kao krovna organizacija koja okuplja na jednom mestu sve ostale. Posle i za njih pogibeljnog Prvog svetskog rata činilo se da dolaze bolji dani u Vajmarskoj republici, ali od toga nije bilo ništa. Ipak, sve je bilo bolje od onoga što je usledilo kada je na vlast došao Adolf Hitler, tog kobnog 31. januara 1933. godine. Nacionalni radnici su rasejani po celom zemlji, ili pozatvarani, ili pobijeni, ispred zgrade Domovine spaljeno je sve što se u njoj nalazilo, ponovo im je zabranjeno postojanje.

Istorijski grb Donje Lužice. Foto: Wikipedia Commons/Hugo Gerhard Ströhl

I to su preživeli. 1945. tražili su spajanja svih svojih teritorija i osnivanje Lužičke Slobodne Države ili priključenje Čehoslovačkoj, ali im to nije dozvoljeno, iako je 300.000 ljudi u Pragu demonstriralo tražeći da im se da nezavisnost.

Potom je došao DDR, Nemačka demokratska republika. Ovo je istorijski prva germanska država koja je našoj severnoj braći dala sva prava i to im garantovala posebnim Zakonom o zaštiti kulture Lužičkih Srba. Osnovani su mnogi instituti, kulturne ustanove, škole, itd. Međutim, posle Drugog svetskog rata na njihove su teritorije naseljeni Nemci proterani iz Sudeta, a došlo je i do povećane eksploatacije površinskih naslaga mrkog uglja, koji se nalazio direktno ispod vekovnih srpskih ognjišta. Nalažost. To je dovelo do novog talasa raseljavanja u gradove, a na njihovim je baštama, voćnjacima i njivama nikao gigant “Crna pumpa”.

Istorijski grb Donje Lužice. Foto: Wikipedia Commons/Hugo Gerhard Ströhl

Za kraj priče o njihovoj prošlosti ipak treba napomenuti da je Lužički Srbin Stanislav Tilih, iz redova Merkelove CDU, već šest godina ministar-predsednik savezne pokrajine Saksonije, što je zapravo funkcija predsednika vlade ove federalne jedinice. Veleobrt!

KAKAV IM JE JEZIK

Oba lužičkosrpska dijalekta spadaju u sopstvenu podgrupu zapadnoslovenskih jezika. Umesto da vas davimo lingvističkim informacijama koje većini ljudi ništa neće značiti, prilažemo video snimak na kome možete čuti kako zvuči njihov jezik. Pre toga samo ćemo napomenuti da su se naša dva jezika razdvojila pre hiljadu i po godina i da su za to vreme imali separatne puteve i drugačije uticaje.

KAKVA IM JE KULTURA

Njihova narodna kultura je izrazito slovenska, a priče, pripovetke i bajke im neverovatno liče na naše. Isti duh provejava, iste su težnje, iste su želje, pouke; isti je taj mali čovek koji pameću i lukavstvom pobeđuje svog vlastelinskog gospodara. Priložićemo jednu kratku drevnu priču ovog naroda, “Šumska vila”, kako bismo vam najbolje ilustrovali o čemu pričamo:

“Kraj puta između Vjelećina i Votoševca nalazilo se vrelo koje se nijedne zime nije zamrzavalo. Svake večeri je na to vrelo dolazila šumska vila da se vode napije. Utolivši žeđ, ona bi se opet vraćala u svoju šumu, gde je na velikom kamenu spavala.

Jednom je kroz šumu prolazila devojka. Ide ona, osvrće se i gle – u šumskom zelenilu sedi žena. Zapita žena devojku bi li htela da je očešlja. Devojka pristane. Začuđujuće brzo i lako očešlja ona šumsku vilu. U znak zahvalnosti, nasu joj vila punu pregaču lišća. Šta da radi, devojka uzme lišće, iako je bila nezadovoljna: kako to da nešto bolje ne dobi! Kad se malo udaljila, ona uze te mrzovoljno prospe lišće na zemlju.

Tipična gornjolužička kuća. Foto: Wikipedia Commons/Jörg Hempel

Došla ona kući, a gle – listovi koji su se na pregači zadržali, pretvorili se u čisto zlato. Potrči devojka natrag na ono mesto gde je lišće prosula, ali tamo ne nađe ništa.”

Više bajki možete pročitati ovde. Ako vas zanimaju pripovetke, kliknite ovde. Za poeziju – ovde. Uopšte rečeno, podsajt Projekta Rastko koji se bavi ovim narodom u celini toplo preporučujemo, a možete ga naći ovde.

Pored ove narodne kulture Lužica je dala i mnogo pisaca, mislioca i kompozitora. Pomenućemo Jana Raka, dekana Krakovskog univerziteta i profesora na Frankfurtskom, koji je živeo na prelazu iz 15. u 16. vek; Kaspara Peukera koji je bio lekar a objavio niz radova iz matematike, astronomije, medicine i teologije; zatim su tu Jan Bok, Handroš Tara, Jurij Ludovici, zatim Frico Štempel, Handrij Zajler, Mihal Frencel, Jan Horčanski, Jurij Pilko, Mihail Navka, Jakub Bart Čišinski, Beno Budar…

Lužički Srbi u narodnoj igri tokom festivala. Foto: Domowina.sorben.com

Pisali su ovi ljudi i romane od kojih se mnogi i danas čitaju (poput “Boščijeg Serbina” i “Prolećnih vetrova” Marje Kubašec, “Krabata” i “Kako je stara Jančova ratovala s vlastima” od Jurja Brezana; ovaj potonji je inspirisao Brehta koji je želeo da napiše dramu po njoj i da je nazove “Srpska majka hrabrost” ali ga je u tome sprečila bolest),opere od kojih se neke i danas izvode (recimo “Jakub i Kata”), i pesme kojima se i danas Lužičani napajaju.

Bilo je tu i putopisa poput “U carstvu Dušana Silnog” koji je Mjerčin Novak-Njehornski napisao između dva svetska rata. Nemojte misliti da je to sve, daleko od toga; ali prostor nam ne dozvoljava da pomenemo sve.

Pomenućemo međutim par bitnih momenata: prvi poznati dokument napisan na lužičkosrpskom jeziku je iz 1530. godine i radi se o zakletvi budišinskog građanstva;1548. je godine donjolužički vikar iz sela Lubanice, Mikolaj Jakubica, preveo po prvi put Novi zavet na jezik svog naroda; 1574. godine štampana je i prva knjiga, a stotinak godina kasnije i cela Biblija.

Njihova narodna nošnja snažno podseća na šumadijsku, ili možda mešavinu šumadijske i vojvođanske, ali su to ipak pitanja na koja bi najbolje mogli da odgovore etnolozi koji se – nadamo se – time bave.

Valja pomenuti i tradicionalni zapust, koji je duboko ukorenjen u seljaštvu i radništvu. Ovo je svetkovina koja počinje nedelju dana pre prolećne setve a tokom nje Srbi nose narodnju nošnju, paradiraju ulicama i plešu.

KAKO IM SE ZOVU GRADOVI I SELA

Dva glavna centra regija u kojima žive nazivaju se Budišin i Kočebuz; ovaj prvi se na nemačkom oficijelno naziva Baucen, dok se ovaj drugi zove Kotbus (kladioničari znaju zašto).

Budišin danas. Foto: Wikipedia Commons/Stephan M. Höhne

Ostali gradovi takođe nose imena koja mogu da se shvate pravilno samo u srpskom originalu (pisaćemo i jedne i druge onako kako ih oni pišu, kako bi vam sve bilo što autentičnije): Lubin (na nemačkom: Lubben), Lubnjov (Lubbenau), Grodk(Spremberg), Slepo (Schleife), Kalawa (Calau), Zly Komorow (Senftenberg), Wojerecy(Hoyerswerda), Bela Woda (Weiswasser), Niska (Niesky), Kamjenc (Kamenz), Zhorjelc(Gorlitz), Lubij (Lobau), Biskopicy (Bischofwerda), Žitawa (Zittau), Drježdźany(Dresden; ime na lužičkosrpskom dolazi od reči “dreždan” koja označava stanovnika močvara, odnosno šuma na močvarnim terenima), Gubin (Guben), Baršč (Forst),Wetošow (Vetschau), Bubnik (Bubenik), Lipsk (Lajpcig; ime na lužičkosrpskom znači “naselje u kojem rastu lipe”)…

Reka koju mi zovemo Laba a Nemci Elba, Lužičani u originalu zovu Lobj, dok reku koju Nemci zovu Neise oni zovu Nysa. Svaka sličnost sa Nišavom je slučajna (?!). Uostalom, čitava Nemačka, ne samo Lužica, prepuna je slovenskih topovima. Da li ste znali da je prvobitno ime Libeka, “kraljice Hanze”, bilo Ljubica, a da se reka koja protiče kroz ovaj grad zove Trava?

POSLUŠAJTE NJIHOVU HIMNU

“Krasna Lužica” se zove nacionalna himna ovog naroda i u originalu se zove “Rjana/Redna Lužyca”. Napisao ju je pesnik Handrij Zajler i prvi put je objavljena 24. avgusta 1827. godine u lajpciškom časopisu “Serbska Nowina”. Početkom 1845. godine kompozitor Korla Avgust Kocor je napisao note. Prvi put je javno izvedena 17. oktobra iste godine u Budišinu.

Njene su reči:

“Krasna Lužica,

Ispravna, prijateljska,

mojih srpskih otaca kraj,

mojih blaženih snova raj,

sveta su mi tvoja polja!

Lužički Srbi u rezervatu prirode Šprevaldu, koji oni zovu Blota, što znači blato. Foto: Wikipedia Commons/Ra Boe

Času budući,

usklikni radosno!

O, neka budu sa tvojeg

skuta došli muževi,

ugodni večnog pominjanja!”

NAJČUVENIJI LUŽIČKI SRBI

Lajbnic

Najčuveniji od svih Lužičkih Srba, jedan od najvećih nemačkih i evropskihfilozofa modernog doba, rodio se kao Gotfrid Vilhelm frajher fon Lajbnic 1. jula 1646. godine, a umro je 14. novembra 1716. Ostavio je značajan trag i u fizici, matematici u kojoj je ustanovio infinitezimalni račun, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, pravnoj nauci, istoriografiji, diplomatiji i politici, a kasnije će se pokazati i u informatici pošto je razvio i binarni sistem koji predstavlja temelj ove tehnologije. Bavio se i pronalazaštvom.

Lajbnic, nemački filozof lužičkosrpskog porekla. Foto: Wikipedia Commons

Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja Zapadne civilizacije, a njegova je verovatno najčuvenija knjiga “Teodikeja“, odnosno odbrana postojanja Boga i pored postojanja zla u svetu.

Verovao je da se prostorno-vremenski svet materijalnih bića sastoji od monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade. One su po njemu bile duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Ovo je jedna od stvari po kojima je ostao upamćen u istoriji filozofije.

Pavle Jurišić Šturm

Rođen je kao Paul Šturm u Gerlicu 22. avgusta 1848. godine, a umro je u Beogradu 13. januara 1922. Akademiju je pohađao u Vroclavu i Nansiju, i bio je jedno vreme vodnik u slavnoj pruskoj vojsci. Odlučio je da dođe u Srbiju, promenio je ime u Pavle Jurišić i koristio svoje bivše prezime Šturm kao nadimak. Ovo je zapravo bio prevod, pošto “šturm” znači “juriš”.

General Pavle Jurišić Šturm. Foto: Wikipedia

Prvo je bio poručnik u srpsko-turskim ratovima, potom kapetan, i kao takav jeučestvovao u bici na Slivnici sa Bugarima. Penzionisan je avgusta 1900. godine, ali je vraćen u službu godinu dana kasnije. Bio je veliki prijatelj sa kraljem Petrom I, zbog čega mu je bio prvi ađutant. Komandovao je nepobedivom Drinskom divizijom u Prvom balkanskom ratu, a sa njom je bio i u Kumanovskoj bici. Tada je dobiočin generala.

Tokom Prvog svetskog rata komandovao je Trećom armijom na Ceru i Kolubari. Tokom Trojne ofanzive na Srbiju branio je sa svojom armijom odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci tokom povlačenja. Boravio je potom na Krfu, a zatim bio na Solunskom frontu. Njegova armija je bila učesnik bitke na Kajmakčalanu i pretrpela brojne žrtve, zbog čega je smenjen. Od oktobra 1916. komandovao je Dobrovoljačkim korpusom u Rusiji, a početkom naredne godine se preko Japana vratio u Solun gde jepostavljen na dužnost kancelara Kraljevskih ordena koju je obavljao do drugog penzionisanja.

Generali Pavle Jurišić Šturm i Živko Pavlović 1917. godine. Foto: Wikipedia Commons

Nosilac je Ordena Karađorđeve zvezde, Ordena Belog orla i savezničkih odlikovanja među kojima su Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti, Orden Svetog Mihajla, kao i Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao japanski car. Pre dolaska u Srbiju već je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Ordena Svetog Leopolda i Ordena Mendžidije.

Zanimljivo, njegov brat je takođe bio dobrovoljac u srpskoj vojsci. Sin njegovog brata, inače major, se priključio četnicima Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata, a kada ga je uhvatio Gestapo i ponudio mu kućni pritvor jer je nemačkog porekla, ovaj je to odbio rekavši da je on srpski oficir. Streljan je.

ČEMU MOGU DA NAS NAUČE

Možda je nauče preteška reč, pre će biti da mogu da nam potvrde, vrlinom svog postojanja u današnjici, da Njegošev stih “neka bude borba neprestana, neka bude što biti ne može” zaista može kao svoj epilog imati nicanje cveća za buduća neka pokolenja.

I oni i mi smo svašta preživeli i opstali, a mnogi su drugi nestali u sličnim situacijama. Nema danas Avara, Kumana, i brojnih naroda. Srbi zato postoje. I Severni Srbi, baš kao i Južni. Možda je kucnuo čas da se malo bolje zainteresujemo za one sa kojima delimo ime, i izvesno je, svetinju prapostojbine (ma gde ona bila), te samim tim i krv.

Nastavak na medio.rs...






Pročitaj ovu vest iz drugih izvora

Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta medio.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta medio.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.