Izvor: Glas javnosti, 29.Nov.2009, 12:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ženio bi se i osmi put
Vedrog duha i zdravlja koje ga, hvala Bogu, još služi Kalin Marić, penzionisani rudar i metalurg iz borskog sela Zlot, dočekao je 86. godinu, a planira kako veli, da u kućici na kraju sela, doživi i 100. rođendan. Sedam se puta starac ženio, dvoje dece izrodio, ali ga ipak nekakva tuga oko srca steže. Od tolikih žena ostao je sam, pa bi se, veli, ako treba i osmi put priženio, samo da samotne staračke dane nekako ublaži.
Od komšije do kafane
- Ostao mi samo još >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sin, koji radi u borskoj „Jami“... Ćerka mi je umrla još 1948. godine- pripoveda Marić, koji dane ovozemaljske uglavnom provodi po vasceli dan gledajući televiziju, pokatkad prošeta do prvih komšija, a nađe se vremena i za kafanče.
Ambasadoru u pohode
Pri nedavnoj poseti Zlotu, Kalin je uspeo da se sa ruskim ambasadorom bratski izljubi, a onda je rešio da i put Beograda krene, pa će se onda lepo o svemu ispripovedati.
- Pre deset dana sam, sa još dvojicom mojih Zloćana, na ličnu molbu bio primljen kod Konuzina u ambasadi. Sat vremena smo razgovarali. NJegovu ekselenciju najviše je interesovala 1944. godina, odnosno kako su 72 ruska soldata poginula braneći Zlot. Pa, kad krenemo sledeći put, verujem da će i za našeg Kalina imati strpljenja-kaže Branislav Jenić iz Zlota, čiji je otac 1918. došao u to selo iz Rusije i tu i posle rata ostao.
Priseća se kako mu je, kada se 1944. godine prvi put susreo sa ruskom vojskom, na Tilvi iznad Zlota prema Brestovačkoj banji, bilo tek 16 leta. Kasnije se pridružio partizanima, a posle rata našao posao u borskom rudniku, potom u firmi „Istra Kula“, gde je radio sve do penzije, 1980. godine.
- Da nisam poslednjih devet godina prešao u to drugo preduzeće, danas ne bih imao samo 22.000 dinara penzije, nego bi mi sledovalo sve ono što i mojim rudarima i topioničarima - dvostruko više. Ali, ne žalim se, dobro je meni i ovako. Dovoljno... Kuća je uvek topla, ništa ne nedostaje- priča Marić i veli da bi samo voleo da je bar jedna od njegovih sedam žena sa njim ostala.
- Al’, takav ti je život... Pet ih je pomrlo, ostale otišle. Doduše, samo sa tri od njih sam bio venčan, sa ostalima sam živeo onako, bez papira, ali je sve bilo kao da smo se pred matičarem na vernost zakleli. I, dobro smo se slagali. Prva supruga, Rosa iz Zlota, umrla je pre tri meseca... Isplakao sam se kao kiša. Žao mi je, dobra je žena bila - priseća se Kalin bivših ljubavi, ispijajući i drugu lozovaču u zdravlje celog Zlota, u kom je mladost i najlepše dane i godine života proveo.
Dal’ beše Jelena...
Godine ga stigle, pa priznaje da od sedam žena dvema nije ni ime upamtio. Kaže, prve dve su se sigurno zvale Rosa, ona iz Bosne, čini mu se, beše Jelena, pa Veselinka...Onda Mira, LJubica, Draga...
Sa svakom od svojih supruga Kalin je živeo u različitim kućama, rasejanim od Zlota do nedalekog Sumrakovca. Odlazio bi svakog dana u Bor na posao, onda se vraćao u selo, pa na njivu, a one su uglavnom bile domaćice, vredne i poslušne.
- Voleo bih da se o mom životu snimi film. Ali, ne samo o tome kako sam se ženio... Nego, i danas bih pred matičara, ali teško je doći do one koja bi, u ova i ovakva vremena, znala da poštuje moje godine. Pričao sam već s nekima, ali se plaše. Ko vele-pet sam ih već sa’ranio... A ne znaju da mi je otac pred smrt kazao: „Kaline, sine moj, doguraćeš ti do stote, nemoj meni da dolaziš dok ne proživiš ceo jedan vek“. Tako će, sudeći po zdravlju, i biti-uveren je ostareli Kalin, ne zaboravljajući da napomene kako je početkom oktobra 1944. godine, izašao pred Crvenoarmejce i upozorio ih da idu pravo na Nemce.
Oni su ga poslušali, sačekali da padne noć i tek onda krenuli u borbu.
Zato je, pri nedavnoj poseti Zlotu, zagrlio i poljubio ruskog ambasadora Konuzina, ali nije stigao da mu pokaže gde se zbila borba u kojoj je, kao dete, učestvovao na strani ruskih oslobodilaca.
Pogledaj vesti o: Bor
