Izvor: Kolektiv.co.rs, 07.Mar.2017, 09:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žene RTB-a: Jasmina Bučanović (Jama)
Vozi Jasmina do jamskih dubina
Jasmina Bučanović i sedam njenih koleginica danonoćno liftom spuštaju rudare na podzemna radilišta borske Jame i otuda ih vraćaju na svetlost dana nastojeći da se na njih ne čeka i da taj put vertikalnim oknom od preko pola kilometra bezbedno prođe
JAMA. – Uskim metalnim stepenicama penjemo se gotovo na vrh 40 metara visokog tornja servisnog okna borske Jame. U komandnoj sobi, za pultom velikog lifta Jasmina Bučanović prati kazaljke, lampice, telefone, interfon, pritiska dugmad, okreće ručke. Kroz širok prozor drži na oku i snop debele čelične užadi. Ona tim liftom (na dva “sprata”) može odjednom da vozi 120 rudara ili 22 tone tereta do 15 horizonta, odnosno 512 metara pod zemlju. Toga jutra spustila je rudare na deveti, trinaesti i – za lift krajnji – petnaesti horizont. Odatle, do još većih dubina, do 17. i 19. horizonta (oko 700 metara), nastavljaju niz jamske hodnike specijalnim vozilom. Sačekali smo da prođe “gužva” da bismo čuli Jasmininu priču o poslu koji radi već 31 godinu.
Jasmina je Boranka (1968), ovde se školovala, ali prva je u familiji koja se bavi rudarstvom. Završila je za rukovaoca mašina u podzemnoj eksploataciji i imala sreću da u junu diplomira, a 13. avgusta (1986) zaposli. Sa još devet drugarica, počela je da radi na Jami. – Bilo je lepo – seća se ona – plata mi je bila veća od očeve, smenski rad nije mi smetao. U početku smo po mesec dana radile na izvoznoj mašini, a mesec sprat niže, kao pultiste. Onda su nas kolege ocenile, odredile koja će gde da radi, i ja sam, evo, VKV rukovalac izvozne mašine. U Jamu sam silazila još na praksi, a i pre godinu-dve da vidim kako se otkopava rudno telo “T”.
Zvoni jedan od telefona i Jasmina, sa rukom na komandi za smer lifta i očima na kazaljki dubinomera, razgovara sa signalistom (on se cele smene vozi u liftu). Lift kreće, a ona nam objašnjava: “Sad spuštamo mehaničare na deveti horizont. Inače, osim ljudi, spuštamo i mašine, eksploziv, gume, gorivo – sve što je potrebno za rad u Jami.” Novi poziv ponovo je prekida, ona zapisuje šta joj javljaju, pa nastavlja: – Od pre dve godine obavljamo i dodatni, posao dispečera, što su nekada radile poslovođe pred penzijom. Javljaju nam sve šta se dešava u Jami, a mi to prenosimo rukovodiocima i vodimo knjige.
-Moj glavni posao – ističe Jasmina – jeste da rudare bezbedno spustim i vratim na svetlost dana. Kad to obavim srećna sam i zadovoljna, pogotovo što je među njima i moj suprug Dragi Bučanović. Uvek, a posebno kada vozimo ljude, moramo da budemo veoma obazrive, da podesimo da donji sprat prođe, a gornji se zaustavi u visini hodnika gde izlaze. Ako vozimo teret onda pristajemo donjim spratom “koša”. Redovan silazak rudara u Jamu (u prvoj smeni) je u sedam časova i 15 minuta, a izlazak u pola tri. “Šefovi” silaze u osam, a izlaze u pola jedan. Mimo toga silazi se malim liftom. Kad sam počela da radim, velikim liftom je izvožena i bogata ruda. Sada njime povremeno izbacujemo mulj kad se čiste predtaložnici i bunari.
Nema pravila kad će biti više a kad manje posla, ali parvilo je da se za pultom bude u 10 do sedam i ne ode dok ne stigne zamena. Mora se poštovati “red vožnje”, tj. vreme silaska i izlaska rudara iz Jame, a pri vožnji tereta ne smeju da idu oba lifta zajedno niti brže od dva metra u sekundi. Ljudi “putuju” četiri metra u sekundi, a pri spuštanju eksploziva prisutno je samo stručno lice. Veoma obazrivo se pristupa i poslovima na vođicama, raznim cevima i kablovima u samom oknu, jer postoji opasnost da se čovek omakne u ambis dubok pola kilometra.
– Dok vozim ovaj lift, svaki novi, nepoznati zvuk, uznemiri me. Najsrećnija sam kad rudare bezbedno spustim i na kraju smene ih žive i zdrave vratim. Jer, dešavalo se da nestane struja, pa rudari ostanu zarobljeni u oknu. Mada znamo da će sigurno izaći, nije prijatno ni nama ni njima dok se prebacuju (preko otvora na krovu) iz velikog u mali lift koji radi i na agregat. Povrede su ono što im nikako ne želim i pamtim dan kada se dole povredio moj školski drug. Srećom sve je dobro prošlo i on ponovo radi.
Jasmina računa da će za pet-šest godina u penziju. Tokom minulih godina bilo je i teških i lepih trenutaka. Od ovih drugih, rado ističe da joj se ovde desila ljubav. Najpre su se čuli preko interfona, upoznali u autobusu na putu do posla, pa zabavljali neko vreme. Usledila je udaja, skladan brak i dve kćeri, dobri đaci – jedna student, druga u osmom osnovne. Osmi mart, kaže, retko prođe bez poklona i čestitki, ali je za Jasminu dan gotovo kao i svi drugi.
Pogledaj vesti o: Bor
