Izvor: Blic, 16.Avg.2010, 11:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaboravim da ne mogu da hodam
Bor - Iako su joj sa četiri meseca starosti, doktori konstatovali dečiju paralizu, i zbog ukočenosti donjih udova, ceo život provodi u invalidskim kolicima, Rada Trajković (51) iz Bora živi kao sav zdrav i normalan svet: čisti po kući, pere veš, sprema obroke, kosi travu ispred kuće, vozi automobil...
- Sećam se da sam do dvanaeste godine života pokušavala da se izborim sa svojom bolešću, obilazeći gotovo sve lekare u državi, nakon čega mi je jasno rečeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da nema izgleda da ću ikada stati na svoje noge. U tom trenutku nisam oklevala, već sam prihvatila sudbinu i naučila da, iako sam u invalidskim kolicima, živim kao i svi ostali ljudi, da radim po kući i završavam bez problema sve svoje obaveze - započinje svoju životnu priču Trajkovićeva.
Vedrog duha, neustrašiva i uvek spremna na životne izazove, Rada duže od tri decenije nije bolovala ni od kakve bolesti i ne pije lekove, osim što joj je uskraćeno pravo da korača. Zaštitno sredstvo Trajkovićeve jeste, kako kaže, njen „jugo", pomoću kojeg bez problema sve svoje obaveze u gradu u kratkom roku i završava.
- Nikada nisam želela da se predam, i da dopustim da me potpuno uništi činjenica da ne mogu da koračam. Najveći Božiji blagoslov jeste upravo život koji imamo, i tom mišlju se rukovodim svaki dan. Sve svoje obaveze završavam bez problema, a za to je najzaslužniji moj automobil, pomoću kojeg odem do grada, pošto su komande ručne, snabdem se namirnicama i završim ostale obaveze koje me čekaju. Već su svi u gradu naučili da kada dođem automobilom ispred prodavnice, prodavačice dođu do mene, ja im predam spisak namirnica, platim, i vratim se kući. I nikada se nisam osećala odbačeno od ostatka društva, čak obožavam ove tople letnje dane, i kad god imam prilike, odvezem se do Borskog jezera, rasklopim kolica, izađem iz vozila, i odem do vode. Pre nekoliko godina sam se, mojim „jugom", odvezla do Crnogorskog primorja i uživala na moru. I verujem da svi koje je zadesila ista sudbina, nju treba da uzmu u svoje ruke i nastave život koji je dragocen, a meni apsolutno ništa nije uskraćeno, sem toga što ne mogu da koračam, na šta, verujte, više puta i zaboravim - kaže Rada.
Ona je završila osnovnu školu, ali kako kaže, zbog bolesti i nemanja novca nije nastavila školovanje. Trenutno živi od očeve penzije, koju je nasledila, i koja nije veća od 14.000 dinara. Najveća briga koju ova žena ima jeste uređenje kuće u Boru II koju je za deset hiljada evra kupila pre sedam godina.
- Živela sam sa majkom u stanu od 57 kvadrata, ali zbog puta koji je bio loš u tom delu naselja, rešila sam da prodam stan i kupim kuću. Od kada mi je majka preminula, pre šest godina, živim sama ali sam uvek u društvu, okružena dobrim ljudima. Nemam dece ali sam odgajila šestoro i volim ih kao da su moji. Kada su moje tri sestre odlazile na posao, ja sam bez problema čuvala svoje sestriće i sestričine koji su danas odrasli ljudi. Obožavam cveće i oduvek sam želela da imam svoju baštu, što sad lagano sprovodim u delo, i redovno, gotovo svakog dana, izađem ispred kuće, pokosim travu, i završavam ostale kućne obaveze. Evo, sad polako cepam drva ispred kuće, i pripremam ih za ogrev jer se zima bliži - kaže ponosno Trajkovićeva.
Rada se nije udavala jer je, kako kaže, naučila na slobodu. Iako nije nikada bila u radnom odnosu, ova žena od života očekuje i ostvaruje isto onoliko koliko i svi zdravi ljudi. Dočekujući nas sa osmehom u svom skromnom domu, ostaje poruka svim ljudima koje je zadesila slična sudbina da u životu ništa ne mora biti teško izvodljivo čak i ako je bolest ozbiljna i komplikovana.
.jpg)
